Asia Džebar

ALŽIR

 

MOJ OTAC PIŠE MOJOJ MAJCI

 

 

Kadgod bi moja majka govorila o mom ocu, ona bi, po običaju svih žena u njenom gradu, jednostavno upotrebila ličnu zamenicu na arapskom koja odgovara „njemu”. Tako, kadgod bi upotrebila glagol u trećem licu jednine koji nema imenicu kao podmet, on bi se prirodno odnosio na njenog muža. Ovaj način govora je bio karakterističan za svaku udatu ženu, od petnaest do šezdeset, a ukoliko bi kasnijih godina njen muž preduzeo hodočašće u Meku, mogao bi da dobije titulu „hadži”.

Svi su, deca i odrasli, naročito devojke i žene, pošto su se svi važni razgovori vodili među ženskom čeljadi, veoma brzo naučili da se prilagode ovom pravilu po kome se ni muž ni žena ne smeju nikada da spomenu po imenu.

Pošto je nekoliko godina bila udata, moja majka je postepeno naučila malo francuskog. Mogla je da razmeni nekoliko pozdravnih reči sa ženama očevih kolega koje su, većinom, došle iz Francuske, i, kao mi, živele sa svojim porodicama u malom bloku stanova po strani, izgrađenom za seoske učitelje.

Ne znam tačno kada je majka počela da govori, „Moj muž je stigao, moj muž je izišao... Pitaću svog muža”, itd. Iako je majka brzo napredovala u jeziku, uprkos tome što se toga latila dosta kasno u životu, ja još mogu da čujem očiglednu nespretnost u njenom glasu koju je odavala njena otežana frazeologija, njeno sporo i promišljeno naglašavanje u to vreme. Ipak, mogu da osetim koliko je to koštalo njenu skromnost da o mom ocu govori na tako direktan način.

Bilo je to kao da se brana u njoj otvorila, možda u njenom odnosu sa mužem. Godinama kasnije, tokom leta koja smo provodili u njenom rodnom gradu, kada bi čavrljala sa svojim sestrama ili rođakama, majka bi ga sasvim prirodno spomenula po imenu, čak i sa dozom superiornosti. Kakva prkosna inovacija! Da, bez ikakvog oklevanja – htela sam da kažem, nedvosmisleno – u svakom slučaju bez ikakvih uobičajenih eufemizama i verbalnih preterivanja. Kada bi njene tetke ili starije rođake bile prisutne, ona bi ponovo upotrebila tradicionalne formalnosti, iz poštovanja prema njima; takva sloboda jezika bi izgledala drska i neprikladna za uši pobožnih starih dama.

Godine su prolazile. Kako se sposobnost moje majke da govori francuski poboljšavala, dok sam ja još bila dete od ne više od dvanaest godina, shvatila sam jednu neoborivu činjenicu; naime da su, naspram sve te ženske čeljadi, moji roditelji bili par. Jedna stvar je bila još veći izvor ponosa za mene; kada bi moja majka govorila o svakodnevnim događajima našeg seoskog života – koji je bio u očima naših varoških rođaka veoma zaostao – visoka figura moga oca – mog heroja iz detinjstva – činilo se da se pojavljuje usred svih tih žena koje su besposleno čavrljale u vekovima starim dvorištima u kojima su bile zatvorene.

Moj otac, niko sem mog oca; nijedna od drugih žena nije nikada našla za shodno da spomene svoje muškarce, svoje gospodare, koji su dan provodili izvan kuće i vraćali se uveče kući, ćutljivi, s očima uprtim u zemlju. Ti bezimeni stričevi, rođaci, tazbina, su za nas bili neidentifikovana zbirka individua koje su njihove žene ravnodušno spominjale u muškom rodu.

Sa izuzetkom moga oca... Majka bi, oborenih očiju, mirno izgovorila njegovo ime „Tahar” – što je, veoma rano sam to saznala, značilo „čisti” – i kada bi čak i trunka osmeha preletela preko lica drugih žena ili bi im bilo pola nelagodno, pola bi joj opraštale, pomislila bih da neka razlika bljesne na licu moje majke.

Ti haremski razgovori su išli svojim neprimetnim tokom; moje uši bi hvatale one rečenice koje su izdvajale majku iznad ostalih. Zato što se ona uvek trudila da u ove razgovore uvede ime moga oca, on je za mene postao još čistiji nego što mu je ime naznačavalo.

 

 

***

 

Jednog dana se desilo nešto što je bilo znamen da njihovi odnosi više nikada neće biti isti – događaj veoma uobičajen u bilo kom drugom društvu, ali koji je bio neuobičajen, da kažemo, najmanje kod nas; tokom jednog izuzetno dugog putovanja daleko od kuće (u susednu pokrajinu, mislim), moj otac je pisao majci – da, mojoj majci!

Poslao joj je dopisnicu, sa kratkim pozdravom napisanim dijagonalno njegovim krupnim, čitkim rukopisom, nešto kao „Najbolje želje iz ove udaljene pokrajine” ili možda „Dobro sam putovao i upoznajem jednu nepoznatu oblast”, itd. i potpisao je jednostavno svojim imenom. Uverena sam da se u to vreme ni on sam ne bi usudio da doda ništa intimnije iznad svog potpisa, kao „Mislim na tebe”, ili čak „Tvoj s ljubavlju”. Ali na polovini dopisnice rezervisanoj za adresu primaoca, napisao je „Gospođa” pa onda svoje prezime, sa mogućim dodatkom – ali tu nisam sigurna – „i deca” što znači nas troje, od kojih sam ja, tada desetogodišnjakinja, bila najstarija...

Radikalna promena u običajima je svima bila vidljiva; moj otac je veoma drsko napisao ime svoje žene, svojim sopstvenim rukopisom, na dopisnici koja će putovati iz jednog grada u drugi, koja će biti izložena tolikim muškim očima, uključujući na kraju i našeg seoskog poštara – poštara muslimana od glave do pete – i šta više, usudio se da joj se obrati po zapadnjačkom običaju kao „Gospođa ta i ta...” dok se nijedan muškarac iz mesta, siromah ili bogat, nikada ne bi obratio svojoj ženi i deci na bilo koji drugi način do neodređenim: „Porodica”.

Tako, moj otac je „pisao” mojoj majci. Kada je posetila svoje, spomenula je ovu dopisnicu, najprostijim mogućim rečima i tonom glasa, da bi bila sigurna. Taman je htela da objasni muževljevo odsustvo od četiri ili pet dana iz sela, objašnjavajući praktične probleme koje je ovo nametnulo; moj otac je morao da poruči namirnice baš pre nego što je otputovao, tako da bi ih prodavci mogli da isporučuju svakog jutra; htela je da objasni kako je teško ženi iz grada da bude izolovana u selu sa veoma malom decom i odsečena tako... Ali su je druge žene prekinule, uzvikujući, u lice ove nove stvarnosti, ovaj skoro neverovatan detalj:

„Pisao je tebi, TEBI?”

„Napisao je ime svoje žene i poštar mora da ga je pročitao? Sramota!...”

„Mogao je bar da adresira dopisnicu na svoga sina, zbog principa te stvari, čak i ako njegov sin ima samo sedam ili osam godina!”

Moja majka nije odgovorila. Verovatno je bila zadovoljna, polaskana čak, ali nije ništa kazala. Možda se iznenada loše osećala, ili pocrvenela od zbunjenosti; da, njen muž joj je pisao, lično!... Najstarije dete, jedino koje bi moglo da pročita kartu, je bila njena ćerka: tako, ćerka ili žena, gde je razlika što se tiče primaoca?

„Moram da vas podsetim da sam naučila da čitam francuski!”

Ova dopisnica je, u stvari, bila najsmelija manifestacija ljubavi. Njena skromnost je patila u samom trenutku kada je govorila o tome. Ipak, ona je dolazila iza njenog ponosa supruge, što je bilo potajno laskavo.

 

 

***

 

Prošaputane reči ovih zatvorenih žena su ostavile utisak na mene, devojčicu s očima koje sve primećuju. I tako, po prvi put, čini se da sam imala intuiciju o mogućoj sreći, o misteriji u vezi jednog muškarca i jedne žene.

Moj otac se usudio „da piše” mojoj majci. Oboje su se jedno drugom obraćali po imenu, što je bilo jednako otvorenoj izjavi ljubavi jednog prema drugom, moj otac time što joj je pisao, moja majka time što je bez lažnog srama u svim svojim razgovorima spominjala moga oca.