Ama Ata Ajdu

GANA

 

SVE SE BROJI

 

 

Imala je običaj da posmatra njihova ozbiljna lica i da se u sebi ćutke smeje. Mislile su ono što su govorile. Voleći ih sve kao sestra, ljubavnica i majka, ona ih je i poznavala. Poznavala ih je isto tako blisko kao porube svojih haljina. Znala je da je za njih bilo mnogo mnogo lakše govoriti o lepoti, biti ono što jesi. Ne truditi se da izgledaš kao bele devojke. Ne ispravljati kosu. I povrh svega, ne nositi periku.

Perika. Ah, perika. Kažu da se pravi od veštačkog vlakna. Drugi se kunu da ako to nije ciganska kosa, onda je kineska. Ekstremisti su sigurni da je napravljena od kose mrtvih belaca – to joj je stvaralo košmare, jer je negde, još odavno, čitala da su Nemcima pravili abažure za lampe od kože Jevreja. I ona bi zadrhtala tako da su svi mogli da to primete. Drugi put, kad joj je svet bio sladak kao kad su ona i Fifi bili skupa, slike koje bi joj pale na pamet nisu bile tako strašne. Samo bi mislila o rečima one lude pesme Na visokoj nozi i smejala bi se. O ljudima kod kuće koji se muče da plate vrtoglave cene za polovne haljine iz Amerike... i onda, kao studentkinja ekonomije, ona bi takođe pokušavala da se priseti nekih drugih istina koje je znala o Africi. Drugorazredni eksperti koji daju prvoklasne opasne savete. Ili izražavaju nekorisna petorazredna mišljenja. Kupuju polovnu mašineriju sa nečijeg smetlišta.

Plug za sneg sa tropske farme.

Zastarele traktore.

Odbačene avione.

I sada, perike – napravljene od neželjene kose drugih ljudi.

U tom trenutku, iako je bila sama, suze bi joj navrle na oči. Na kraju krajeva možda je njen narod zaista propustio brod originalnog razmišljanja? I ako bi je Fifi zapitao šta nije u redu, objasnila bi, pričajući svaki put istu priču. On bi uvek odmahivao glavom i smejao joj se, što je, na kraju značilo da bi se i ona zajedno s njim nasmejala.

U početku je imala običaj da raspravlja sa njima, iskreno. „Ali kakve veze ima nošenje perika sa revolucijom?” „Mnogo”, odgovarali bi. „Kako?” pitala bi, praveći se da ne razume.

„Jer to znači da nemamo poverenja u same sebe”. Naravno, shvatila je šta žele da kažu.

„Ali, to je smešno. Čujte, braćo moja, ako se pošteno latimo problema s kojima smo suočeni, nećemo imati vremena da se sekiramo oko takvih koještarija kao što je nošenje perike”.

Ljutila ih je. Ne sa blagim nezadovoljstvom braće, već sa mržnjom ranjenih ljubavnika. Izgledali su strašno, oči su im se menjale, postajale crvene i opominjale je da ako ne pazi, oni će je uništiti. Ah, mnogo su je plašili, a i veoma često, takođe. Posebno kada je mislila o onome što ih je ispunjavalo tom vrstom mržnje.

To je bilo nešto drugo. Oduvek je znala da u njenom društvu muškarci i žene imaju mnogo važnije stvari da rade nego da se umno nadmeću jedan sa drugim. To nije naučila u školi. Jer, znate, zaista se ne ide u školu da bi se učilo o Africi... Što se toga tiče, kako su to stručnjaci zvali? Rat polova? Da, što se tiče ovog rata polova, ukoliko je uopšte postojao u starim danima, kod njenog naroda svakako nije mogao da bude u toj razmeri. Ovih dana, svako malo „ne” koje kažeš dečakovom „da” znači da tražiš bitku. O, ima zapravo suviše mnogo problema.

Što se tiče oponašanja belih žena, mm, šta drugo može da se učini, imajući u vidu kako se neki od naše braće ponašaju? Stvari koje si videla sopstvenim očima. Priče koje si čula. O afričkim političarima i diplomatima u inostranstvu. Ali, onda, imamo već dovoljno neprilika, da ne stajemo nekome na žulj.

Posle izvesnog vremena digla je ruke od diskusije sa njima, svojom braćom. Samo bi jasno izjavila da je perika lak problem, što se nje tiče. Nije mogla da priušti da gubi toliko vremena sa svojom kosom. Perika je, najzad, bila samo šešir. Turban. Hoće li je, molim vas, pustiti na miru? Šta više, ako su zaista želeli da vode revoluciju, zašto nisu konstruktivno, na neki drugi način radili za nju?

Ućutkala ih je. Jer i oni su znali svoje sopstvene slabosti, da ni sami nisu ni pripremljeni niti raspoloženi da se suoče sa stvarnošću i napuste one vidove svojih ličnih snova koji su stajali između njih i značajnih akcija koje moraju da preduzmu. Pre svega, ona je zaista bila lepa, i inteligentna. Voleli su je i poštovali.

Ona nije radila baš mnogo i nije briljantno prolazila na ispitima. Ali je položila i dobila novu diplomu. Tri meseca kasnije, ona i Fifi su se složili da bi bilo bolje za njih da se uzmu među strancima. Venčanja kod kuće su bila suviše ispunjena glupostima punim zabluda. Mesec dana posle venčanja odletela je kući sa dva kofera. Ostatak prtljaga pratio ih je brodom. Fifi neće početi da radi za još neka tri meseca, tako da se on odvojio da poseti jednu do dve afričke zemlje.

Zaista, bilo joj je teško da poveruje svojim očima. Kako je mogla? Od stjuardese pa do trećerazredne daktilografkinje u kancelariji, upravo svaka devojka je nosila periku. Ne diskretno podšišanu i prikrivenu, da izgleda kao njihova sopstvena kosa, kao što je ona pokušavala da uradi sa svojom. Već grubo, agresivno, sirovo. Većina njih je u stvari imala masu lepršavih uvojaka koji su im padali po ramenima. Ili ogromne ukrase narogušene na vrh glave.

Čak i to nije bila čitava priča. Iznenada, činilo se da su sve devojke i žene koje je poznavala i kojih se sećala da imaju glatku crnu kožu postale svetlopute. Ne podjednako. Gospode, ljudi su izgledali kao da je strašna kuga prohujala kroz zemlju. Kuga koja je od lica i vratova pravila smešne krpeže.

Nije to mogla da shvati, tako da je sama sebi rekla da sanja. Možda je postojalo prosto objašnjenje. Možda se novi bog rodio dok je bila odsutna i slavi se na nov način. A kad proslava prođe, oni će skinuti maske sa lica i te grozne stvari sa glava.

Nedelju dana je prošlo a maske su i dalje bile tu. Više puta je htela da zapita jednu od devojaka sa kojom je išla u školu, o čemu se radi. Ali se uzdržavala. Nije htela da izgleda još veća strankinja nego što se zaista osećala – videvši takođe da je jedina  c r n a  devojka u celom gradu...

Onda je dugački raspust prošao i studenti nacionalnog univerziteta su se vratili na studije. O... bila je puna entuzijazma, dok je pripremala predavanja za prvih nekoliko nedelja. Reći će im šta je šta. Da će njihova uloga, kao studenta ekonomije, u izgradnji nacije biti krucijalna. Mnogo veća nego uloga brbljivih političara, koji žive na visokoj nozi; oni mogu da urade vitalnu stvar, da spasu kontinent iz ruku njegovih neprijatelja. Makar za kratko: i bla, bla, bla.

U međuvremenu, nosila je svoju sopstvenu kosu. Samo lako nameštenu da bi je lakše češljala. U stvari, ona je to radila od dana kad su se venčali. Rezultat teških cenkanja. Konačni dogovor je pao da će jednog dana te godine biti sa svojom sopstvenom kosom. Ali i dalje može da sačuva tu stvarčicu za hitne prilike. U svakom slučaju, prvo jutro predavačice u njenom životu je došlo. Srela je studente u jedanaest. Bilo ih je između petnaest i dvadeset. Otprilike, trećina su bile devojke. Nije ih videla kako ulaze i tako nije mogla da kaže da li imaju lepa tela ili ne. Ali gospode, da li su im lica bila lepa? Pitala se, dok je zurila otvorenih usta u njih, kako bi se osećala da je mladi muškarac. Nasmešila se u sebi zbog te glupe ideje. Pogrešila je što je zaustavila osmeh. Trebalo je da nastavi i da ga razvije u smeh. Jer na njegovom dnu bila je tako velika ljubomora, nije znala šta da radi sa njom. Ko su bile ove devojke? Odakle su došle da je suoče sa svojom mladošću? Činjenica da nije bila zaista toliko starija od bilo koje od njih nije bila važna. Ni to što je prepoznala jednu ili dve koje su bile na prvoj godini, kada je ona bila na petoj. Sećala ih se veoma jasno. Male mršave žutokljunke koje su bojažljivo dojurile da joj se ponude kao pomoćnice u kući. Mlada zaplašena izgubljena stvorenja iz sela i naselja koja su se razvijala, koje su došle u ovu tvrđavu strane kulture da bi se transformisale u gospođe...

A ipak, ona je bila tu kao predavačica. Govoreći o jednoj ili drugoj stvari. Možda o automatici kao novom oružju iz industrijski razvijenih zemalja protiv jadnika na zemlji. Ili nešto tako. Možda, pošto je to bio njen prvi sat sa njima, samo im je davala opšte ideje o čemu je kurs.

U svakom slučaju, njen mozak nije bio tu, sa njima. Pogledaj onu, Grejs Mensah. Jadnica. Plakala je i plakala dok su je učili kako da upotrebljava nož i viljušku. A pogledaj je sada.

Onda je tek primetila perike. Sve su ih devojke nosile. Najveće koje je do tada videla. Bilo joj je jako vruće i ona koja se skoro nikada nije znojila shvati da ne samo da su joj ruke vlažne, već da joj potoci vode kipte sa potiljka niz kičmu. Grudnjak joj se činio suviše tesan. Kasnije, bila je zahvalna što crne žene još nisu naučile da se onesvešćuju u trenucima krajnjeg uznemirenja.

Ali uplašilo ju je to što nije mogla da zaustavi glas jednog od mladića koji je preko mora, iz strane zemlje, gde je nekada bila sa njima, dopirao.

„Ali Sisi, čuj, vidimo šta hoćeš da kažeš, samo što to nije prava poenta na koju ciljamo. Po tradiciji, žene iz tvoje okoline su možda nosile dugačku kosu. Međutim, ipak moraš da priznaš da postoji jedan element u tom nošenju perika koji je potpuno stran. Nezdrav.”

Na kraju se to prvo užasno predavanje završilo. Devojke su došle da je pozdrave. Verovatno su se pitale šta nije u redu sa ovom novom predavačicom. A verovatno su se tako pitali i mladići. Neće dozvoliti da je to brine. Uvek postoji nešto što nije u redu sa predavačima. Osim toga, ima puno prilika da popravi loš utisak koji je ostavila...

Sledećih nekoliko nedelja dođoše i prođoše a da nisu ništa izmenile. Zaista, stvari su postajale sve gore i gore. Kad je otišla kući da vidi svoje rođake, pitanja koja su joj postavljali bila su tako bolna da nije mogla da nađe odgovore na njih.

„Kakva kola dovoziš, Sisi? Nadamo se da nisu od onih malih kokosovih ljuski sa dvoja vrata, hm?... i, oh, nadamo se da si donela frižider. Jer jednostavno ovde ovih dana ne možeš naći ni jedan. I ako ga nađeš, toliko je skup...” Kako bi mogla da im kaže da su kola i frižideri uzice kojima sami sebe vešamo? Gledala je njihova lica i pitala se da li su to oni isti koje je s takvim bolom žudela da vidi dok je bila daleko. Hm, počela je da misli da je u nekoj drugoj zemlji. Možda je sišla iz aviona na neki pogrešan aerodrom? Suviše rano? Suviše kasno? Fifi nije još stigao u zemlju. Možda je to imalo neke veze sa iznenadnim interesovanjem koje ju je obuzelo za takmičenje za lepoticu. To zaista nije bio deo nje. Ali je bio tu. Sada je žudno kupovala jutarnje novine da pogleda slike pobednica iz regiona. Naravno, pobednica na nacionalnom nivou će ući u trku za titulu Mis sveta.

Sve vreme je znala da će poći na stadion. I nije imala poteškoća da nađe dobro mesto.

Trebalo je da zna da će se ovako desiti. Nije mislila da je i jedna devojka lepa. Ali se njeno mišljenje nije ni tražilo, zar ne? Samo se kasnije sećala da su sve takmičarke nosile perike izuzev jedne. Pobednice. Najsvetlije od njih svih. Ne, nije nosila periku. Njena kosa, mulatkinje, veoma jednostavno, veoma prirodno, padala joj je u obilnoj grivi po ramenima...

Požurila je kući i u kupatilo gde je povraćala – i plakala i plakala i povraćala danima, činilo joj se. A ipak, mislila je kako su momci bili u pravu. Volela bi da otrči tamo gde su sada da im to kaže. Da ih zamoli da joj oproste što se usudila da im protivreči. Bili su toliko u pravu. Njena braća, ljubavnici i muževi. Ali su skoro svi oni bili još u inostranstvu. U Evropi, Americi ili nekom drugom mestu. Imali su običaj da joj kažu da ih pomisao na povratak kući plaši. Biće frustrirani...

Neki su još studirali za jednu ili još jednu diplomu. Magistraturu ovde. Doktorat onde... Bila je to druga stvar u vezi s revolucijom.