Alifa Rifat

EGIPAT

 

BAIJINE1) OČI

 

 

Hvalimo ga i zahvaljujemo mu za njegova dobra dela za sve što on odluči. Evo me, kćeri, još žive i zdrave, kao mačka sa sedam života. Oprosti mi ako sam te zabrinula moleći susetku da ti napiše pismo tražeći da dođeš i ostaneš sa mnom neko vreme, tako da te se moje oči mogu nagledati. Vidiš, pre nekoliko dana sam odlučila da sama odem do državne bolnice. Oprala sam preko noći svoju galabiju i svoj zar tako da budem lepa i čista za doktora. Sita sam bila da, kad god bi neko došao kod mene, govorim da me vode kod lekara. Neprestano su mi govorili: „Ma, samo pričekaj dok nađemo magarca da ne ideš peške – to je suviše daleko za tebe.” I onda bi im to iščililo iz glave. U svakom slučaju, takav ti je život, i svako ima svoje opravdanje. Tako, kažem ti, ustala sam rano i navukla galabiju koja nije još bila potpuno suva ali sam sama sebi rekla da će se putem osušiti. Uzela sam štap od palmine grane koji sam koristila da jurim piliće i stavila sam se u Alahove ruke. Pošla sam i na kraju sam tamo stigla. Bolničarka, nek je Alah čuva, mi je rekla: „Majko, osloni se o moju ruku i pusti taj tvoj štap” i odmah me je odvela da vidim doktora. Čim me je video reče: „Baija, sedi na stolicu ispred mene.” Rekoh mu: „Vaše gospodstvo, izvinite me, ali to ne bi bilo u redu – može li oko da se popne više od obrve?” Nasmejao se i rekao: „Sedi, Baija, tako da mogu da te pregledam.” Tako, draga moja, ja sedoh i on upali električno svetlo i svojom sopstvenom rukom mi skide zar i nastavi da neko vreme pilji u moje oko i onda u drugo, dok je meni bilo toliko neprijatno da nisam znala šta da kažem. Onda me je upitao: „Kaži mi, Baija, o svojim očima i šta osećaš.” Tako mu rekoh: „Da Gospod osvetli tvoj put i zaštiti tvoj vid, moje oči su nekad bile lepe i okrugle kao kafene tacne i mogla sam da vidim onoga ko ide čak na drugoj strani kanala i mogla sam da ti kažem ko je to.” On mi reče: „Mora da te ove tvoje oči muče već dugo vremena. Možeš li mi reći kad su najpre počele da te bole?” Rekoh mu: „Da ti dobri Bog nikad ne donese neko zlo, gospodine, ja sam siromašna žena i sama samcita, vidiš, muž mi je odavno umro i ostavio me sa decom da ih podižem kako najbolje mogu i mogla sam samo da mislim kako da obezbedim sutrašnji hleb. Dragocenog mi života tvoje svetlosti, ne mogu da se setim kad su prvo počele da se zatvaraju i pune trunjem. Posle nekog vremena bilo bi mi bolje i ja bih stavila kolu na njih i bile bi dobro. Ali pre nekoliko godina sam primetila da malo po malo svetlo ističe iz njih kao voda iz naprslog bokala. Rekoh sama sebi, starim – a starost ima svoja upozorenja. Ali sada već neko vreme osećam kako mi suze cure iz njih, pomislili bi da je kiša. Tako rekoh sama sebi da je uveliko vreme da odem da me doktor pregleda – naš gospod oprašta i milostiv je.” Onda, mi ćerko, reče, da sam napravila veliku grešku i da je trebalo da dođem k njemu pre više godina, i da je to sve prouzrokovano muvama i prljavštinom. U svakom slučaju, napisao mi je komad papira i rekao da je to za neke kapi koje će mi dobro činiti. Pitaš me koliko često ih koristim? Kažem ti da se nisam ni pomučila da ih nabavim, mada su mi rekli da su besplatne. Ne, dete moje, ja znam a i doktor zna da nijedna bolnica nema nikakve kapi koje će povratiti moj vid. Kad sam odlazila, rekla sam bolničarki: „Draga, pruži mi štap, jer izgleda da ću ga sve vreme od sada pa na dalje držati.” Blagoslovih ih, uradili su što su mogli, ali je lek samo u Alahovim rukama. Ćerko, sve je to ispisano na čelu i nema doktora, živog ili mrtvog, koji može da izmeni sudbinu. I šta je sve to što je govorio o muvama? Možda mu u njegovim knjigama kažu da je to od muva, ali ja znam bolje. Sve to dolazi od suza koje sam prolila od kad me je majka donela i oni me podigli za nogu i videli da sam žensko. Čitav život sam proplakala i koliko često bi mi majka rekla da ne plačem, ali uzalud. Moja majka je, nek joj se Alah smiluje, bila dobra i ljubazna prema nama, uzimala bi nas jedno po jedno, svake večeri, i oprala bi nam lica i stavljala da spavamo jedno pored drugog na klupu iznad peći, dok bi ona, Avad i moj otac spavali na jednoj strani. Nas tri devojčice i jedan dečko smo bili oni koji su preživeli: tvoj ujak Avad je onaj iza koga sam ja odmah došla – on je bio upravo preda mnom – i onda je tu bila tvoja tetka Nazera i tvoja tetka Fadila, nek joj se Alah smiluje. Ćerko, to je samo pitanje sudbine i fatuma i to je što me je nateralo da ti pišem i da te zamolim da odmah dođeš tako da mogu dobro i dugo da te gledam pre nego što me vid napusti i ne budem sposobna da razlikujem belo od crnog. Majka mi je uvek govorila da uzimam stvari suviše k srcu kao da uvek tražim nešto da bih zbog toga plakala. I kakvo mi je dobro to donelo osim što sam upropastila oči? Moja jadna sestra Fadila je imala više razloga od mene da plače. Kako je patila i nije videla ni dana sreće u svom životu! Kad joj se  parče stakla zabilo u stopalo i ono se nadulo, ona je jadnica od bola vrištala i danju i noću pre nego što je umrla, a još je bila dete. Kad je umrla, ostale smo ja i tvoja tetka Nazera, kao i tvoj ujak Avad. Kako smo rasli, on je postajao sve gori i gori prema nama, uvek nas je štipao i udarao. Kao da je uživao da nas sluša kako vrištimo. Kad bismo se požalile majci, nek joj se Alah smiluje, ona bi nam rekla: „Kad vaš otac ode, on će biti muškarac u porodici i ono što on kaže to vredi i bolje je da se na to priviknete.” Kad god bi odlazila sa ocem na njivu uvek bi vodila Avada sa njima a nas devojčice zaključavala u kući. Kad smo malo odrasle, terali bi nas da idemo napolje po ulicama da sakupljamo balegu za majku da je proda za loženje čoveku koji je imao pekaru. Nazer i ja bismo pravile gomile kravlje balege na krovu i moja bi uvek bila duplo viša od njene. Činjenica je da sam bila pametna i inteligentna i puna energije. Bila sam takođe najlepša od nas sestara i tako je urokljivo oko bilo na meni. Dok smo mi provodile po ceo dan skupljajući balegu, Avad bi se igrao u vodi u kanalu ili lutao poljima, i kad bi se vratio kući, očekivao bi da ga mi služimo kao što je majka služila oca. Samo bi sedeo i izmišljao šta da mi uradimo i nalazio nam mane da bi nas pljusnuo preko uha. Naravno, život nam je bio isti kao život drugih devojaka, ali izgleda da su one mogle da to prihvate i da se ni malo ne sekiraju i samo se smeju. Ali moja priroda nije bila ista i suze su mi uvek tekle niz obraze. Bilo je kao da su moje oči same sebe spremale za ono što će doći, jer život ne samo da mi nije postajao lakši kako sam rasla, naprotiv. Činjenica je, nema radosti za devojčicu u odrastanju, to je samo jedna nesreća za drugom dok ne završiš kao stara žena koja nije nizašta i koja je zaista srećna ako nađe nekoga da je žali. Ne, ćerko, ne reci da to nije tako. Kaži mi, onda, od kakve sam ja koristi. Nije svaka ćerka dovoljno ljubazna da pređe ceo taj put od grada do našeg sela samo da poseti svoju majku. Alah te blagoslovio preko slave Prorokove. Žao mi je, ćerko, što ne prestajem da govorim od trenutka kad si došla. To je zato što ovih dana niko ne dolazi da me poseti. Možeš li da poveruješ da pokatkad ne nalazim nikoga da malo popričam tako da zatičem samu sebe da pričam svojim pilićima samo da ne zaboravim da govorim? U svakom slučaju, kad sam počela da rastem, oči su mi se više otvorile za svet i ja sam shvatila njegovu bit i kako je Gospod naredio njegovo stvaranje. Ponekad bi nas otac odveo na njivu, i on i Avad bi stavljali seme u brazdu, a Nazera i ja smo ga pokrivale posle zemljom. Kroz Gospodovu moć, sa vodom i suncem, malo seme bi kroz neki dan izbilo kroz tu zemlju i postalo sve vrste i prirode blagoslova, neko pasulj, neko kukuruz, neko ne znam ni ja šta. Takođe sam primetila da bi mačke i psi i magarci i zečevi i koze skočili jedni na druge i imali mlade. Malo po malo, bila sam u stanju da shvatim kako se iste stvari dešavaju između muškarca i žene i da su ona njihova deca koja su umirala, umirala po Alahovoj volji, a ona njihova deca koja su živela, živela po Alahovoj volji, i to, po  njegovoj mudrosti, za svako koje je umrlo bilo je jedno drugo da zauzme njegovo mesto: Shvatila sam da je uzvišeni Alah na taj način dao ženi zadatak da nastavi njegovo stvaranje. Nije li tako? Nismo li mi te koje smo trudne devet meseci i koje dajemo sisu detetu i sekiramo se oko njega dok ne ojača, dok je muški udeo u celoj stvari jedna noć zabave? Kada sam shvatila te stvari, ostala bih budna noću i slušala svoju majku i oca – nek mi Alah oprosti. Naravno čitav život nije bio samo jad i nemati dovoljno da se jede i biti tučen. Bilo je momenata kad sam uživala, naročito kad bih se iskrala sama u polja i sela i igrala se pored vode kanala i pravila stvari od blata i ostavljala ih na suncu da se osuše. U početku sam pravila male lonce i šerpenje i bokale za vodu, i onda sam pokušala da napravim kučiće i ptice. Jednog dana rekoh sama sebi „Zašto da ne napravim svoju majku i oca.” Napravila sam ih oboje sa rukama i nogama i sa glavom i onda sam stavila stvar kao mačkin rep svom ocu. Nisam znala šta da stavim majci, tako da podigoh galabiju i ne nađoh tu ništa osim nešto što je tu ležalo između lišća, sve sakriveno unutra, nešto kao dudinja. Onda rano jednog dana kad sam upravo htela da izađem da pogledam svoje stvari od blata i da vidim da li su se ili nisu osušile na suncu, videh gde žene dolaze i skupljaju se okolo, i onda su me zgrabile i silom mi raskrečile noge i brijačem odsekle dudinju. Ostavile su me s ranom u telu i jednom drugom ranom duboko u meni, s osećanjem da mi je naneseno zlo, zlo koje se nikada ne može popraviti. I tako se suze opet skupiše u mojim očima. Kad je rana u mom telu zarasla, majka mi reče da je došlo vreme da odem u kuransku školu da bih naučila o svojoj religiji. Bila sam zbog toga srećna i mislila da ću se malo igrati, ali je šeik koga smo imali imao običaj da nas tuče po tabanima kad god bi neka od nas pogrešila samo jednu reč i vikao bi na nas: „Devojke, izgovarajte dobro – ovo je Kuran a ne samo neke stare reči. Ako ne izgovarate dobro, otići ćete u Pakao.” Onda sam iznenada jednog dana našla da rana ponovo krvari, tako da otrčah majci i rekoh joj: „Vidi šta ste mi uradile!” Ona mi je kazala da je to perioda i da sam sada potpuno spremna da budem mlada. Uhvatila me je i zavezala pojas oko struka i stavila parče stare krpe između nogu i rekla mi da od sada moram da budem pažljiva i da se držim podalje od dečaka. Tako sam počela da stavljam kolu na oči i da vezujem maramu na glavi nakrivljenu i da dižem galamu sa svojim grivnama oko nogu dok sam hodala u svojim šarenim sandalama. Ali ovoga puta našla sam da su mi grudi naduvene i da su postale kao narovi. Kad bih hodala one bi poskakivale i nisam mogla da ih kontrolišem. Kunem ti se, momci su ludovali kad bi me videli. Ali je Hamdan bio taj koji me je zaista voleo. Imao je običaj da sedi pod sikamor drvetom ispred naše kuće i da peva  mavalu2) o Baijinim očima tako da je celo selo znalo da on to peva meni. Naravno poznavala sam ga od kada sam bila dete i često smo se  zajedno igrali ali kad smo odrasli gledali smo jedno drugo drukčijim očima. Pratio bi me na razdaljini gde god sam išla i nismo nikada imali hrabrosti da razgovaramo. Samo mi je način na koji me je gledao govorio o njegovoj ljubavi prema meni. I kakve sam noći provodila sanjajući o njemu i govoreći sama sebi da je to čovek koji će učiniti da se osećam radosna što sam se rodila kao žensko. Bili su to najsrećniji dani koje sam provela u celom svom životu, jer za devojku nema srećnijeg vremena no kada joj je srce još zeleno i puno nade. Onda iznenada sve te nade behu zbrisane kad je jednog dana otac došao i rekao: „Čestitam, Baija, pročitali smo sa Dašanom Fatihu3) za tebe.” Kakav je to crni dan bio! Samo sam sedela tamo gde sam bila i plakala. Nisam se usudila da kažem da želim da se udam za Hamdana ili čak da pogledam gore u oca. Bila sam nepismena devojka i ko sam bila ja da kažem da želim ovog čoveka a ne onoga? Preklao bi me. Tako sam sama sebi rekla da je moja sudbina sa Dašanom i to je to. I šta da ti kažem ćerko, o svom životu sa njim, i tvom ocu koji je bio od mene otrgnut i umro kad si ti još bila dete na sisi? Nisam bila srećna sa njim, možda zbog njegove vodene bolesti koja mu je izjedala snagu, ili je možda razlog bio ono što su mi one žene uradile brijačem kad sam bila devojčica. Pošto je umro, bila sam u drugačijem položaju. Celog svog života muškarac je vladao mnome, prvo moj otac, a onda moj muž. Mislila sam, kad umre biću slobodna i sama i radiću šta hoću. Nevolja je bila, međutim, da sam još imala života u sebi i bila još mlada i nisam nalazila ruku ispruženu meni dok sam se borila da te odgajim, posebno kad je tvoj ujak Avad otputovao u inostranstvo, a tvoja tetka Nazera se udala i otišla u drugo selo tako da sam bila kao grana odsečena sa drveta, sva izgubljenja i kao strankinja u svom sopstvenom selu. U to vreme osećala sam da je među ljudima žena bez muškarca kao riba bez vode i žene bi je gledale kao opasnost po svoje muževe i videlo se da se drže podalje od nje kao da je ona šugavo pseto. Ali čemu, ćerko, da nastavim da pričam. Muškarac je i dalje muškarac, žena će ostati žena bilo šta da radi. U svakom slučaju, ti si tu, kćeri moja i, ako Alah da, ostaćeš sa mnom nekoliko dana. Nadajmo se samo da će mi dobri Gospod dopustiti da okončam dane pre nego što postanem potpuno slepa i beznadežna i teret svojoj deci. Ćerko, ne plačem sada što mi je dosta ili što žalim što me je Gospod stvorio kao ženu. Ne, to nije to. To je zato što sam tužna zbog svog života i svoje mladosti koji su došli i otišli a da ja nisam znala da ih zaista proživim kao prava žena.