Drugo poglavlje

POROĐAJNEMUKE

 

 

 

Uvod

 

          Ovo je naravno još jedno dosadno poglavlje kratkih priča žena koje pokušavaju da pišu, a nesposobne su za bilo šta vredno (poput romana).

 

Razrada

 

          Već dve noći ne spavam. Uselila sam se u novi stan i sada se privikavamo jedno na drugo. Kao i ljudi i stanovi imaju neku svoju dušu sa kojom se treba sprijateljiti. Najvažniji su zvukovi. Njihovu semantiku prvo treba savladati.

          Kao tokom bombardovanja: najvažnija lekcija bila je o tome na koje se zvukove treba štrecati, a na koje ne. U prvim danima provedenim u skloništu plašili smo se i psovali svakog ko bi jače zalupio vrata od kola. A onda smo naučili i šta je detonacija, i iz kog dela grada dopire, koliko je bilo blizu, kako zvuči "tomahavk", kako zvuče "naši". I stanje straha se iz stalne napetosti polako sužavalo na određene situacije i određena trajanja. To se, valjda, zove prilagođavanje.

          Tako je i kad se upoznaješ sa novim stanom. Prestaneš da se štrecaš od udaranja vetra o prozor, škripanja lifta, povremenog glasnijeg rada frižidera, kapanja slavine u kupatilu.

          Jer to u svakom stanu zvuči drugačije. Svaki ima svoj poseban spektar zvukova koji se postepeno u tvome uhu spajaju u specifičnu harmoniju koja će ost

          JEBEM TI ŽENE I PISANJE !

          MAŠINA ZA VEŠ MI JE NAPRAVILA POPLAVU I POSLE TAKVOG BOJKOTA REALIZMA DEFINITIVNO NE MOGU DA SE VRATIM PROZI!

 

* * *

 

    - Maaamaaa, poplavila mi je veš mašina.

   - Jesi li skupila vodu da ne procuri komšijama.

   - Jesam.

   - Kad si otvorila vrata?

   - Čim je završila.

   - Trebalo je da sačekaš. Neke veš mašine

nemaju vakuum.

 

* * *

 

          Sinoć je moja veš mašina poludela. Doduše, gledano iz moje perspektive. Iz njene je imala sasvim razuman razlog za svoje pona- šanje. S veš mašinama je, izgleda, isto kao i sa ljudima. Sve u svemu, kakva gazdarica, takva i veš mašina. A kako svaki životni događaj ima i svoju dobru stranu shvatila sam dok sam skup-ljala vodu: kad bih inače oprala kupatilo?

 

 

* * *

 

          Kukala sam Vladi kako po ceo dan samo perem sudove. Onda me je naučio triku: uzmeš jedan tanjir, jednu čašu, jednu kašiku, viljušku i nož i ni ne pereš. Ponekad proplakneš.

 

* * *

 

   - Jesi li jela danas?

   - Nisam.

   - A zašto?

   - Zaboravila sam.

 

* * *

 

          Kačenje veša. Nije moglo da prođe bez bar jedne izgubljene stvari. Prvo su mi ispale jedne gaćice, pa jedne čarape, pa druge, jedan grudnjak. Oni iz kafića u prizemlju mora da su se jako radovali. I pitali se koja to ludača živi iznad. A ja sam se bila pomirila sa sudbinom i skoncentrisala jedino na to da mi ne ispadne čitav lavor sa stvarima.

 

 

* * *

 

   - Jesi li jela danas, Peđa je uporan.

   - Jesam, ponosno odgovaram

   - Šta?

   - Supu, još ponosnije.

   - Je l' iz vrećice?

 

* * *

 

          Za moje sapatnice: pre nego što prostreš veš poslušaj vremensku prognozu. Da ne bi morala da ga pereš ponovo.

 

* * *

 

          Veš mašina mi je ponovo poplavila. Srećom, ovog puta je Peđa bio kod mene. Sedim na krevetu, plačem i smejem se u isto vreme. On skuplja vodu.

 

* * *

 

   - Mama, opet mi je poplavila veš mašina.

   - Jesi li sačekala pola sata pre otvaranja.

   - Ma, celu noće.

   - Onda je filter, zovi majstora.

 

* * *

 

   - Peđa, ipak ne radi, nisam ja bila kriva. Moj psihijatar za veš mašine kaže da je filter u pita-  nju. Znaš li nekog majstora?

   - Ma šta ćeš ti zvati majstora. Nije radila od kako si se uselila. Zovi gazdaricu.

 

* * *

 

          Povremeno mi se dešavalo da bacim gaćice u kantu za đubre umesto u korpu za veš. Srećom, nisam ga često izbacivala, pa je ostajalo vremena da ukapiram i potražim ih.

 

* * *

 

   - Što ne poskidaš ovu paučinu sa zidova?

   - Svašta, kako zašto? Zato što volim paukove.

 

* * *

 

          Juče sam pokušala da otvorim običnu plastičnu bocu soka. Nisam mogla, nemam dovoljno snage. A onda sam se setila i otvara-  nja konzervi sardina i pašteta i koliko mi je vremena i napora potrebno da to uradim. Jasno, nisam dovoljno fizički jaka. Ali za koga su konzerve i flaše. Je l' ih ne koriste deca, invalidi, fizički bolesni, stari? Ja? A onda one priče, lako je domaćicama, po ceo dan u kući, zaštićene. Ja pretpostavljam da bi jedna domaćica bez problema otvorila flašu ili kon-  zervu. Samo se pitam otkud im mišići? Od tog lagodnog života?

 

* * *

 

   - Znaš, kaže Peđa, žalili su mi se dole iz kafića da im stalno padaju nekakve štipaljke, gaćice i čarape unutra.

   - Zezaš me?

   - Ne, stvarno.

   - Al' kažu: ne ljute se, vide po veličini i

 dezenu da je nekakvo dete u pitanju.

 

* * *

 

   - Mama, ovaj veš već danima neće da mi se osuši. A nije mi pokisao.

  - Stavi ga na radijator, sezona grejanja je odavno počela.

 

* * *

 

          Još ponešto za moje sapatnice: đubre povremeno treba izbacivati da se ne bi usmrdelo.

 

* * *

 

   - Ćao, mama, ja sam. Izgleda da mi se ubuđao veš.

   - Kako?

   - Zaboravila sam ga u veš mašini.

   - Koliko?

   - Tri dana.

   - Ti  stvarno  nisi  normalna.  Zašto  od  troje

dece koje sam rodila nijedna od vas nije normalna?

   - Pusti to, nego mi reci šta da radim s njim, da ga bacim?

  - Budalo. Operi ponovo.

 

* * *

 

          Crkao mi je osigurač. Ja znam da ga zamenim. Znam i da ga popravim: skineš kapicu, prospeš izolaciju na papir, zameniš žičicu, vratiš izolaciju i kapicu. Samo moraš da paziš na debljinu žice. Ali, nemam alat u ovom stanu (pre mene je u njemu živela jedna žena). I ne znam gde se kupuju osigurači.

 

* * *

 

   - Peđa, crkao mi je osigurač.

   - Dolazim.

 

* * *

 

          Još jedan mali savet: ako ne pojedeš jelo za tri dana, baci ga. U prvo vreme razara želudac, a na duže staze, frižider.

 

* * *

 

          Stavila sam mleko da se kuva. Onda mi je iskipelo jer sam se začitala. Strpljivo sam oprala šporet, oribala šerpu, otišla u prodavnicu i stavila ga ponovo da se kuva. Neću čitati dok to ne završim. Opet mi je iskipelo. Ovog puta sam se zamislila. Ponovo krpa, pranje, ribanje, prodavnica. Odustajem, kupujem dugotrajno.

 

* * *

 

          Ponovo sam zaboravila i okačila veš napolju, a ne na radijator.

 

* * *

 

   - Je l' još uvek bacaš hleb, Peđa pita, naravno.

   - Ne, našla sam neki koji traje nedelju dana.

   - Kakav ti je to hleb? Je l' onaj što ga pecaroši

koriste za ribe.

 

* * *

 

          Stavljam đubre ispred vrata. Kad budem zaključavala videću ga. Tako neću zaboraviti da ga bacim. Posle tri dana:

   - Komšinice, jesu li ovo vaše kese ispred vrata?

 

* * *

 

          Stavila sam veš na radijator, ali nisam prethodno stavila čaršav. Sada mi je omiljena bluza prošarana mrljama od rđe.

 

* * *

 

   - Vlado, koliko često usisavaš stan.

   - Ne usisavam.

   - Kako to misliš?

   - Nada ima ključeve, pa kad nisam tu krišom uđe, usisa, pospremi, opere.

   - A koliko često to radi?

   - Nisam siguran, jednom nedeljno mislim.

  - Uh, jebo te.

 

* * *

 

   - Ne mogu da te gledam kako kačiš taj veš, kaže Peđa.

   - Pa šta da radim kad ne mogu da dohvatim.

   - Daj meni, ja ću da ti ga okačim.

 

* * *

 

          Ponovo veš mašina. A taman sam počela lepo da plačem, da se ispraznim.

          Stavila sam isuviše praška za veš. Onda sam morala stalno da proveravam da li će se veš konačno isprati. I da iznova i iznova uključujem programator na ispiranje. Posle nekog petog pranja, čučnula sam pored nje da još jednom proverim. A onda mi se perspektiva odjednom promenila u onu dečiju, estetsku. Kao kad sam bila mala i čudila se odraslima kako ne shvataju lepotu benzina prolivenog po baricama. Za mene su to bile predivne boje, a oni su u njemu uvek videli prljavštinu i zagađenje.

Nešto slično se desilo i sa veš mašinom. Sagla sam se da proverim veš, a onda sam počela da uživam u prizoru slapova i morske pene. Praška je definitivno bilo isuviše. Ali, to je činilo da se prizor pretvara iz talasa i morske pene, do gejzira i vode koja izvire iz utrobe, od ključalih izvora do peščane oluje. Uz to, sve je imalo i neko hipnotičko, umirujuće dejstvo i ja jednostavno nisam mogla da odlepim pogled od ekrana veš mašine. Sela sam na pod i gledala, gledala, gledala. Barem pola sata.

          A onda je Dekart i refleksivna moć moje svesti učinila da ne mogu da se zaustavim od smejanja. Izloženost pogledu drugoga mogla bi da dovede jedino do zaključka da sam poludela (i posledičnih društvenih sankcija, pretpostavljam): em' pet puta perem isti veš, em' sedim pored veš mašine i zurim u nju.                         Toliko o psihologiji i mogućnosti objektivnog opisa ljudskog ponašanjau.

 

* * *

 

   - Zdravo, nano, kako si?

   - Dobro. Šta ti radiš?

   - Ništa posebno. Piskaram.

   - Sa Karaburme se javljaš.

   - Ne, nano, kažem: piskaram.

   - Otkud ti na Karaburmi?

   - Nano, pusti to. Nego, je l' mama kod kuće?

   - Nije, sine, sama sam.

   - Dobro, pozdravi ih i reci mami da mi se

obavezno javi.

 

* * *

 

   - Peđa, sudopera mi se zapušila.

   - Jesi li probala sa onim gumenim?

Neverovatno, svi ga upotrebljavaju, a u srpskom jeziku nije zavredio svoje ime.

   - Probala sam s gumenim.

   - Kupi "        ".

   - Kako: "        "?

   - Zapiši, zaboravićeš. Sipaš 2 čepa uveče i

 ujutro zaliješ vrelom vodom.

   - Evo pišem: "        ".

Nisam kupila "        ". Izgubila sam cedulju na kojoj sam zapisala.

 

* * *

 

          Sramota me je da ponovo pitam Peđu za "        ", pa sudove perem u kadi.

 

* * *

 

          I hajde, priznaću vam i ovo. Da li pod uticajem multietničke Bosne, ili šta ja znam čega, povremeno sam i veru menjala i prelazila u Islam: pošto bih zaboravila da kupim toalet papir, posle korišćenja WC-a morala sam da se tuširam.

 

* * *

 

          A onda, pošto ništa nije pomagalo, odlučila sam da počnem da gledam latinoamerčke serije. "Esperansu" uglavnom. Ko zna, možda mi ona pomogne da naučim da vodim domaćinstvo. Ako se budem ponašala kao jedna od njih možda pređe i na mene.

          Nije pomoglo. Na najpotresnijim scenama ja sam umirala od smeha zbog loše glume, mimike, gestikulacije, propraćene "misterioznom" muzikom.

          Bože, pomozi mi da najzad postanem žena!

          Dobra vilo, pretvori me u jednu od njih!

 

         

         

          Zaključak:

 

          Dragi čitaoče, izvući ću ti poentu. Ne zato što sumnjam u tvoju pamet, već zato što mislim da si je razvio do onog stepena da zamračuje očigledno: žene retko pišu romane zbog nedostatka vremena. U ovom trenutku, dok ti ovo čitaš, neka žena kuva, čisti, pere tvoj veš, pegla, brine o tvojoj deci da bi ti mogao da se baviš intelektualnim radom.

          Draga čitateljko, tvoja poenta je drugačija. Jesi ugnjetena i vidi šta ćeš sa tim. Bez obzira, tvoj je svet podjednako zanimljiv i dostojan književnosti.

 

 

            Trebalo bi da znaš i sledeće:

 

            Dijalog o istovremenom viđenju sa dva muškarca je laž.

                                                                                                                                    Lažljivica