Katarina Ginić

 

STAN

drugo izdanje

 

 

 

 

 

 

Popaju, za naplatu dugova

 

Vladi, za ideju, utočište i podršku

 

Čitaocima, za ukazano poverenje

 

 

Popaje, znam da nisi ljubitelj knjiga ali mislim da je ova zabavna, pa nemoj da je ćušneš u neki ćošak.

 

 

Prvo poglavlje

PODSTANARANJE

 

          Sve je počelo sa Virdžinijom Vulf. Virdžinija je rekla: "žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu". I počela sam da maštam o svom stanu. U to vreme živela sam u mnogočlanoj roditeljskoj porodici i imala sopstvenu sobu (s mukom stečenu), ali sam nekako osećala da je to nedovoljno. Virdžinija je, ipak, živela u drugo vreme. Meni je bio potreban stan. Od mojih prijatelja svega je njih nekoliko živelo samo. U onoj besparici iznajmiti stan bio je nedostižan luksuz.

          Radila sam na Institutu za neurologiju kada mi se ukazala prilika za mnogo bolje plaćenim poslom u Banja Luci. U roku od nekoliko dana donela sam odluku, spakovala stvari i otputovala. Kod prijatelja, Vlade. Ubrzo sam uspela da iznajmim sobu, jer stanovi su bili preskupi. OK, nije loše za početak, ipak sam se odvojila od roditelja, a i stvari će valjda krenuti na bolje.

 

* * *

 

          Gazdarica je bila jedna stara gospođa koja se zvala Vera. Naš prvi susret protekao je tako što me je postrojila za sto i počela da me ispituje: mama, tata, baba, deda, sestre, fakultet... Nikad kraja. Strpljivo sam odgovarala nastojeći da dajem što kraće odgovore. Tek da nešto kažem, a da ne sazna previše. Ne volim kad su ljudi radoznali u pogledu nečijih privatnih stvari. Kakva glupost, kao da možeš upoznati čoveka na taj način.

 

* * *

 

          Prvo pranje veša. Uključivanje veš mašine je najvažniji nedeljni događaj kod moje gazdarice. Ja zato moram da posvetim dužnu pažnju toj svetoj spravi. Čučim pored nje i rukama je podupirem. Pridržavam je, da ne poskoči. U krilu krijem knjigu. Ma, glumila bih i Atlasa, samo da mogu povremeno da operem veš.

 

* * *

 

   - Tepih u tvojoj sobi mora da se usisava barem nedeljno jedanput.

   - A što?

   - Da se ne bi uništio.

          Tepih je star sto godina i već uništen. Uostalom, prvi put čujem da usisavanje služi za spašavanje tepiha. Ništa ne odgovaram, ali i ne usisavam.

 

* * *

 

   - Zdravo, mama, ja sam. Šta radite?

   - Kako ko. Ja kuvam, Tanja čuva Milicu, Naca je na plesu.

   - Htela sam nešto da te pitam. Postoji li veza između usisavanja i očuvanosti tepiha?

   - Opet nešto izmišljaš. Naravno da ne.

   - Ne ja, mama. Ne ja.

 

 

* * *

 

          Nije upalilo. Ne dozvoljava mi više da perem veš u njenoj veš mašini. Kvari se, navodno, od mog praška. Perem ga na ruke. Kako su samo kriterijumi čistoće fleksibilna kategorija. Posteljinu nosim na pranje kod Vlade.

 

* * *

 

   - I šta ti je bilo sa onim momkom?

  - Teta  Vera, nemojte da  se  ljutite, ali ja ne  volim da pričam o  svojim  privatnim  stvarima.

Ljuta je. Ja, uobražena klinka, ne smatram je dostojnom poverenja samo zato što imam fakultetsku diplomu, a ona je nema.

 

* * *

 

  - Moja Aleksandra je uvek kupovala naj-  kvalitetniji pamučni veš (aluzija na moj jevtini čipkani), štirkala posteljinu (Gospode, postoji li još uvek štirak?), znala sve da skuva (znam i ja, ali me mrzi, pa se hranim kornfleksom), peglala svaku stvar (ja i pri kupovini već razmišljam o gužvanju ili negužvanju da ne bih to prokletstvo morala da uzimam u ruke). Nikad se nećeš udati!

   - Ko je rekao da želim da se udam?

Ne zna se ko je kome veća misterija, ja Veri, ili Vera i Aleksandra meni.

 

* * *

 

   - Ne možeš takva na fakultet!

   - Zašto ne?

   - Kakav si ti autoritet u kratkoj suknji. Moja Aleksandra nikad nije na predavanje otišla u suknji iznad kolena.

   - Ja autoritet gradim znanjem, a ne dužinom suknje – vitez Koja je napokon uzvratio udarac.

 

* * *

 

   - Još nisi bacila te farmerke.

   - Zašto da ih bacim?

   - Grozne su, pocepane.

   - Meni su dobre.

   - Imaš para, kupi nove.

   - Ali ja volim ove.

  - Ma ne možeš da voliš pocepane farmerke. Kao neka uličarka. Baci ih! Baci, baci!

 

* * *

 

   - Vlado, Vera me izluđuje.

   - Ma sve su gazdarice iste. Pljunuta moja Bejb iz Beograda.

   - Ja nisam navikla na to. Od mene su i roditelji digli ruke što se kontrole tiče. A sad treba da polažem račune svojoj gazdarici.

   - Ma samo kul.

   - Pa šta da radim?

   - Ma daj joj otkaz.

   - Mogu znači kod tebe?

   - Možeš, naravno.

 

* * *

 

          Privremeno sam prešla kod Vlade. Leto sam provela u Beogradu, pa mi smeštaj nije ni bio potreban. Na jesen se moj san o stanu kona-čno ostvario. Sklopila sam dogovor sa fakultetom da mogu da koristim jedan stan iznajmljen za gostujuće profesore, a da im za uzvrat simultano prevodim, kad su u pitanju strani predavači.

          Nigde kraja mojoj sreći. Uz pomoć prijatelja uspela sam da uselim stvari za jedno popodne. Konačno sama, pomislila sam. Sad mogu da radim šta god poželim. Spustila sam roletne, skinula odeću i počela da šetam gola po stanu. U slavu novostečene slobode.

* * *

 

          Te godine na Kosovu se još uvek pucalo, pao je Milošević, a Koštunica bio izabran za predsednika, u Americi su se sudili Al Gor i Džordž Buš, umro je Milić od Mačve, a ja sam rešila da  živim sama, odrastem i postanem žena.

 

         

       Tebe nema u prvom izdanju, ne zato što mi nisi bio bitan u opisanom periodu, nego znajući koliko ne voliš da drugi ljudi znaju tvoju privatnost, u životu ne bih obja-  vila bilo šta prepoznatljivo o tebi, ili nama, a da te prvo ne pitam za dozvolu.