NIZVODNO

 

 

... pre nekoliko dana napunio je četrdesetu i već je izgubio naviku da ide ubrzano, odrekao se toga da nekud žuri, što mu je u godinama mladosti bilo po sebi razumljivo – tako je mislio, ali su ponekad, ipak, nailazili časovi razmišljanja, – jesam li ja bio taj koji je obavio ono što je trebalo obaviti? – ili su stepenice moga života baš bile suviše strme a ja samo sanjao da se penjem? – što znači da zapravo idem niz obalu, polako, nizvodno, i vidim ono što za moga dosadašnjeg bivstvovanja nije bilo, vidim što će biti i što neće biti.... dnevna soba u stilu sa prekretnice vekova, ali prijatna uprkos strogim linijama nameštaja, gde na jednom širokom kauču mekane presvlake leži veoma uredno odeven i lep dečačić od petnaestak godina, koji skače kad otac ulazi u sobu – ali da ležiš i sanjariš, to umeš sasvim dobro, dragi moj, samo što sveske i knjige iz kojih bi trebalo da učiš, one ti leže na pisaćem stolu ili u fioci, – gotovo je, kažem ja sada i zauvek, dabome, i ne gledaj me tako, jer sam te upravo ispisao iz škole i prijavio te da ideš stricu H, u njegovo preduzeće.

Soba je bila direktorska, svakom bi filmskom scenaristi služila na čast, s rukom čvorenim tepisima, teškim, tamnim policama za knjige i prozračnim slikama na zidovima nad kojima je, pre svega, izgledalo kao da lebdi nežno plavo – skoro da je svaki od tri stotine saradnika na zgradi firme već bio otišao, i sve je bilo vrlo tiho, dok je on stajao ispred svog pisaćeg stola – okretan si ti i imaš dobru volju, govorio je stric, ali nikada ništa nećeš postići u poslovnom životu, jer ne umeš da budeš tačan, neću da kažem da si neuredan, nego baš to da nisi tačan, uvek to nedostaje u ovoj ili onoj važnoj stvari, a naravno da nećeš biti otpušten, pa ipak si ti, na kraju svega, sin moga brata – i, molim te, da te to svakako ne rastuži kada ti sada saopštim da moraš ostati tu gde jesi, a da je mladi F unapredjen i da će ti, tako, od sada biti pretpostavljeni – prostorija ni na koji način nije bila ogoljena i uopšte ne takva kakvom bi čovek mogao zamisliti jednu sudnicu – prostrana soba sa zidovima obloženim drvetom, a na niskom podestu jedan dugačak sto, iza kojeg je u sredini sedeo sudija, kraj njega jedna lepa, mlada žena, zapisničarka, kako je rečeno na početku procesa – a sunčeva svetlost ranog prepodneva samo se prigušeno probijala kroz bele muslinske zavese, dok se ono malo stolica moglo naći u svakoj dnevnoj sobi – molim Vas da ustanete i priđete, reče mu mlada žena – i tu se on nađe pred većnikom Privrednog suda – bićete osuđeni da platite utuženi iznos, to jest da vam se u slučaju neispunjenja kroz četiri nedelje plene stvari – jer, da, tako kaže zakon, dragi moj, a ja znam šta to znači – to što ćete svoju malu firmu, s kojom radite jedva godinu dana, morati da zatvorite – i, osim toga, stvarno mi je žao jer je u ovom slučaju zakon potpuno protiv Vas, a moral je, opet, na Vašoj strani, i ako Vam sada, onako sasvim među nama, smem reći, mladiću, Vi ste suviše dobrodušni za poslovni život, i ja Vam sada, privatno, savetujem da ubuduće radite nešto što više odgovara Vašim sklonostima, jer u privredi, s takvom Vašom pristojnošću, uvek će Vam biti teško – nekoliko godina kasnije bila je to ordinacija kao i svaka druga, s komodama od hromiranog lima i zastakljenim vratima, a unutra igle za injekcije, klešta, makaze i pincete, pilule u šarenim kutijama, vata, zavoji, i težak miris nekog dezinfekcionog sredstva koji se osećao u vazduhu – a iza prostranog, belo lakiranog metalnog pisaćeg stola sedeo je lekar, tek zašao u šezdesete i očigledno dobroćudan gospodin plavih očiju koje su iskrile prijateljstvom – samo bez straha, Vi ste tek prošli tridesetu i u Vašim godinama može se još mnogo šta srediti, ali od sada pa nadalje jedno morate imati neprestano na umu – niste Vi bolesni nego je to mali poremećaj, Vaše srce ne kuca uobičajenim ritmom, eto, pa onda nikakva velika naprezanja, molim Vas, niti prekomerna uzbuđenja, pa čak ni odmor ne u planinama, već na moru... u poslednjoj svetlosti dana, veliki park u zapadnom delu grada bio je već skoro opusteo, i on sede na klupu gde je izgledalo da je udobno zavaljen – ni na šta nije mislio, prosto je samo zurio preko malog proplanka kroz drveće, između naizmeničnih kestenova i javorova, česme kao kakve kamene ljuske, vodenog mlaza koji je u sredini šikljao uvis, ali ne baš mnogo visoko, te večeri se činilo da zemljina teža neuobičajeno brzo obara vodenu struju koja se otimala napolje i tiho padala nazad u ljusku, a voda je oticala preko ivice bazena, kapala na zemlju, dok bi se tu i tamo oglasio poslednji ptičji zov da bi se ubrzo i oni zakasneli našli u gnezdu, i onda je stigao prijatelj – znam, kasnim više od jednog sata, ali zadržali su me, a i sada moram brzo nazad – i zašto sam onda došao? – pa da ti nešto kažem jednom zauvek – da, obojica se već godinama poznajemo, ali sad s tobom nešto više nije u redu, dragi moj – a ti hoćeš da budem jasniji? – molim, da budem sasvim kratak i jasan, u tvome sadašnjem stanju ti si čovek s kojim se, jednostavno, ne može biti prijatelj – kako to? – jer si u proteklim godinama postao neki drugi čovek, i ono što se danas ni uz najbolju volju ne može naći kod tebe, to je bar nešto malo životne radosti – jednostavno si postao suviše ćutljiv, dabome, a šta će čovek s nekim koji neprestano samo sanjari? – s tobom niko ne može da počne nešto izgledno, jer tebe stvari ovog sveta kao da ne zanimaju – ti bi pristajao nekom manastiru, pa i tu bi morao da izabereš neke redovnike sklone snatrenju – sve u svemu, na mene više ne možeš da računaš, imam ja i drugo i bolje šta da radim nego da gubim vreme s tobom, i onda želim ti svako dobro, dragi moj, i čuvaj se – stupio je u stan i već od prvih koraka osetio prazninu, još se ništa nije moglo primetiti, ali ono neko jako osećanje još nikad ga nije prevarilo, i onda je video da su vrata ormana otvorena, u prolazu je bacio pogled – njene police bile su prazne a u dnevnoj sobi na stolu je ležalo pismo – ti imaš četrdeset godina, ali ja nemam još ni trideset i od svoje mladosti hoću više nego što bi uz tebe razložno mogla očekivati, jer ti, prijatelju moj – i to je moje čvrsto ubedjenje – nikada u životu ništa nećeš postići, ti to znaš i to te pritiska, ali očigledno ne možeš ništa da promeniš – ne želiš izlaske, za tebe ne postoji ni pozorište ni koncert, nećeš da putuješ, pa šta ću ja još s tobom? – kaži, molim te, i sam – u svakom slučaju, za prvo vreme ostaću kod tvog prijatelja St – nas dvoje, zapravo, smatramo da bismo mogli probati da živimo zajedno – i na kraju, sve najbolje i zbogom... sledećeg jutra nije otišao na posao koji kao nekakav beznačajan referent beše našao samo kao utočište, već u onaj veliki park u zapadnom delu grada – kasnije je zaseo na jednu od klupa kraj česme i ne misleći ni na što posmatrao kako se vodeni mlaz izdiže, zapažajući kako sila Zemlje prekida uvis stremeći vodeni tok – video kako sve što teži visini mora da krene nadole, da bi se sručilo nazad u bazen i onda prelilo na zemlju – pa ustade i krenu – proveze se širinom grada do velike reke u istočnom delu – zakorači duž obale nizvodno, daleko od kuća i ulica – tu gde je dobro, kako on kaže, i kako treba da bude? – ili su to dobri duhovi koji kažu kada i gde nekom stremljenju treba da bude kraj? – od koje je to tačke dovoljno da čovek samo postoji? – ovde ili onde da postoji? – kako je to sve bilo svejedno, razmišljao je i nastavio da korača...

 

 

 

 

Fotografija

 

 

Za njega je to bilo isprobavanje hrabrosti. Prvi put u svome dotada već pedeset godina dugom životu usudio se da jednom otvori vrata i uđe u službene prostorije jedne velike svetske avionske kompanije. Raspitao se za cene, odlučio se za jednu povoljnu ponudu, a to je bio vikend-boravak u Parizu koji je počinjao još u petak, uplatio je i omot s avionskom kartom gurnuo u unutrašnji džep kaputa.

Dva dana kasnije sasvim je neuobičajeno ustao ujutro i isto tako neuobičajeno najpre se obrijao, pri čemu je znao da mu u tome ni najmanje nije stalo do glatke brade, već mnogo više, a i to je za njega bilo isprobavanje hrabrosti, do pomnog ispitivanja lica, jer je uvek bio čovek koji je živeo život i to ga živeo u jednom svetu kojem je poklanjao određenu pažnju, ali da sam osmotri sebe, to mu sve do pre kratkog vremena nikada na um nije palo. Dobro, neka to onda bude početak, rekao je sebi. Ishod je, doduše, bio razočaravajući. Video je zagasito kestenjaste oči i svetlo kestenjaste oči. Video je crvenkasto zagasite obrve i crne trepavice. Video je uzan, štrčeći nos. Video je velika usta sa širokim, izgorelo crvenim usnama, a iznad nausnicu bez inače uobičajenog luka. Video je više kao belu kožu, a kad je pažljivije zagledao, video je i pore i tragove nekadašnjih manjih povreda. Osim toga, nije video ništa.

Kao mladić, imao je običaj da na brzinu i takoreći u prolazu doručkuje. Ovoga puta primorao je sebe na naročitu sporost i, dok je pripremao kafu, sekao hleb i premazivao ga buterom, pokušavao je da se vidi kako izlgeda. Ono što je video, mogao je isto tako biti i kelner bilo kog hotela, a još pre nekog pansiona u kojem se služi i doručak. Muškarac koji se približava sredini šeste decenije života, zauzet tacnama i šoljicama, kašičicama i noževima, s posudicom za kafu i bokalićem za mleko. Više od toga nije bilo. Uznemirio se.

Ono što ga je uznemirilo posle kupovine avionske karte za Pariz, povratne karte naravno, bilo je osećanje da je sav taj novac proćerdan. No, posle doručka postalo mu je jasno da je uradio kako treba. Nikada mu ne bi bilo moguće, njemu koji je ipak bio šef kancelarije u dobrom prosečnom preduzeću, da ovde u gradu uradi ono što je imao nameru da uradi u Parizu. Nikada! Smirio se više nego pre toga za doručkom. Uzeo je već spakovan mali kofer i napustio stan. Seo je u autobus za aerodrom, a tamo je brzo i spretno sredio sve formalnosti. Koferčić je smeo da ponese sa sobom i malo kasnije već je sedeo u avionu koji će ga odneti u Pariz.

Pošto je bio odlučio da na tom putovanju ne štedi na troškovima, u Parizu je odmah uzeo taksi i dao da ga odveze u hotel u kojem je avionska kompanija rezervisala sobu za njega. Ostavio je kofer i odmah otišao najpre u centar grada. Kao i svako ko prvi put dolazi u Pariz, pogledao je Bogorodičinu crkvu, video Luvr, Ajfelov toranj i Operu. Večera je posle toga bila laka. Hteo je da dobro odspava, da bi svež i odmoran možda već sledećeg dana sproveo svoju nameru.

Za subotu je isplanirao da razgleda ona zdanja koja je juče prvi put tek video u prolazu. Samo je bio ušao u Bogorodičinu crkvu, na brzinu prošao kroz Luvr, liftom se provezao uz Ajfelov toranj i uveče bio u Operi, iako je Vagnera mrzeo a na programu se nalazio “Leteći Holanđanin”. Bio je svestan da je dan namerno toliko ispunio programom i bilo mu je jasno da je jedini razlog za to bio strah od onoga zbog čega je u stvari i platio sebi ovaj boravak u Parizu. U nedelju uveče leti nazad, govorio je sebi. A čemu taj strah? U Parizu me niko ne poznaje! Onda, znači, sutra, tokom prepodneva! Najkasnije sutra poslepodne! Ali onda svakako!

Nedeljno jutro je proveo u crkvama. Svuda je bilo bogosluženja, često muzike sa orgulja ili crkvenog pojanja. Posmatrao je, slušao i odlazio dalje u sledeću crkvu. Celog života bio je naviknut da štedi. Ali pri sledećem ručku baš je traćio vreme. Kad je posle čokoladne pene, na kraju, naručio šeri i posle toga još i konjak, čak je i kelneru njegovo ponašanje palo u oči. Platio je bogato, ali to mu nije ni najmanje zasmetalo. Znao je da prosipa na sebe i da, osim toga, mora i da se ohrabri. Uprkos svemu, dok je stojao napolju na ulici, još uvek je bio neodlučan. Ali mu onda, kao štedljivom čoveku, pade na um suma koju je potrošio i koju će još morati da potroši za ovaj boravak u Parizu. Prema tome, gotovo!, rekao je u sebi i odšetao do Trga Konkord.

Nedeljno popodne, saobraćaj na trgu nije bio veliki. Malo se automobila kretalo, ali je utoliko više bilo pešaka. Razmišljao je, osmatrao, ponovo razmišljao, i najzad se odlučio za jednog naizgled vrlo negovanog, možda tridesetogodišnjeg Japanca koji je tu sam šećkao. Taj mu je odmah bio pao u oči, jer je iz iskustva u sopstvenoj zemlji znao da se Japanci gotovo uvek kreću samo u grupama. Sad budi hrabar!, reče sebi. Sad ili nikad! Pošao je ka strancu. U isto vreme izvadio je iz džepa na kaputu već pripremljeni fotoaparat i izvežbanim pokretom nategao okidač ispred sočiva. Kad se našao pred Japancem, naklonio se i osetio zbunjenim kad je i čovek prema njemu odgovorio još dubljim naklonom. Japanac se osmehivao prijateljski, a kad je potom bio oslovljen na engleskom, osmehnuo se još i s razumevanjem. Would you be so kind, čuo je kako pita njegov evropski sagovornik, to take this camera and make a photo of me? But be careful to get all of me, a full picture so to say, from my feet upwards the whole figure. Japanac se ozario i klimnuo glavom. Njegov je sagovornik, pak, bio srećan što je te rečenice tako dobro naučio kod kuće. This direction?, pitao je Japanac. You stand here with the back to the Jardin de Tuileries? Sad se osmehnuo i šef kancelarije. Yes! With my back to the Jardin de Tuileries!

Nijedan od dvojice nije pri tome pokazao bilo kakvu zbunjenost. Japanac se spusti na koleno rukujući znalački kamerom, kako to i priliči sinu jedne velike fotografske zemlje. Posle toga mu vrati aparat. Thank you! Još dva naklona. Thank you! Japanac se udalji. Uzbuđenje parisko-turističkog šefa kancelarije još je bilo veliko, ali se ubrzo smirilo. Otišao je do hotela u kojem je prospavao dve noći. Uzeo je kofer i odvezao se na aerodrom. Pokazao je kartu i pasoš i otišao da popije kafu. Tek kada se našao u avionu, koji je trebalo da ga vrati kući, ponovo je osetio uzbuđenje. Kod kuće ću načiniti još nekoliko bezveznih snimaka grada, rekao je u sebi. A onda ću dati film da se razvije i videću kako izgledaju slike. Moju sliku, onu koju je načinio Japanac, daću da se jako uveliča, ali ne u mom mestu, nego u prvom sledećem ili drugom sledećem većem mestu. Uzeću uveličanu sliku i doneću je kući. Staviću je na policu za knjige, doguraću lampu ispred nje, i onda ću, najzad, moći da vidim kako stvarno izgledam.