Veoma čudnovat i starovremski ponos trgovačkog putnika

 

 

Smrkavalo se, ali još nije bio mrak. Tokom dana je obavljao svoje poslove i prodavao. Telefonirao je i pregovarao s kupcima. I sad je osećao umor. Seo je u automobil i povezao se kući, prema gradu. Zaustavio se u jednoj kafanici na glavnoj ulici i naručio konjak, za koji je mislio da će mu dati snagu. Izgleđivao je na ulicu, video mnogo vozila i razmišljao kako je nekada, pre nego što je naišlo vreme automobila, čak i važnim ljudima bio dovoljan dobar konj, koji je, uza sve, često bivao i cenjen i voljen kao najbolji prijatelj. Ispio je i krenuo prema kući u kojoj je stanovao. Iako je od pre nekoliko meseci bio oženjen, još je živeo sam u sobi iz momačkog doba. Uskoro će biti završen stan u koji oboje treba da se usele i dugo željeni zajednički život moći će da počne. Tako je on vozio ulicama. Neprestano su mu dolazili u susret automobili i danas je svaki put morao da pomisli na konje iz onih ranijih dana i česta imena koja su im ljudi onda davali, kao što su Aleksa ili Tino, ili retka kao što su Joško ili Ždrale, a Ždraletom je on zvao i svoj automobil, koji je voleo, u skupoj garaži držao, i koji je pazio kao što je nekada ponosni vlasnik konja pazio svoju životinju.

Kod kuće se oslobodio svakodnevne odeće i istuširao. Uzeo je široku, udobnu lanenu košulju bez kragne, mekane čojane čakšire i laki prsluk ukrašen pervazima, jer je voleo da se oblači u nošnju svojih predaka, što je sada u zimu jedva padalo u oči. U leto se, doduše, ta njegova osobenost ograničavala samo na udoban boravak u kući, i nikada nije izašao na ulicu bez mantila kojim bi pokrio starinsku nošnju. Ali njegova žena ga je volela takvog, baš kakav jeste. S nošnjom ili bez nošnje, njoj je bilo svejedno. Ona je stanovala u jednom sobičku s malecnom kuhinjom, i u jednom pre bi se reklo neobičnom kraju, već na ivici grada, i on je imao naviku, u tim već tada vrlo nemirnim vremenima, da uvek uza sebe nosi pištolj. Pištolj je bio od onih dobrih, ali se on ipak čvrsto nadao da nikada neće doći u priliku da se njim i posluži. I dok je sedeo u automobilu i vozio se prema njoj, razmišljao je kako se ta stvarčica u njegovom džepu sasvim može uporediti sa sabljom iz ranijih vremena, koja je, doduše, suprotno skrivenom pištolju, uvek bila izložena oku i koja je nošena s ponosom, i kako je nekada sablja bila stvar prema kojoj je vlasnik iskazivao veliku naklonost, jer je to ipak bilo nešto čiji je kvalitet mogao da odluči između života i smrti.

U tome je i stigao. Žena mu je otvorila i, mada je i ona celi dan provela na poslu, večera je bila spremna. On reče kako bi ona ipak trebalo malo da se prištedi. S dobrim parama, koje je zarađivao u svom poslu, mogli su se odvesti i u novi, i kako se čuje izvrstan restoran, da tamo večeraju. Ona malo pocrvene u licu i reče da ona njega, eto, voli, i da žena koja voli treba tu i tamo da učini nešto za svoga voljenog. On je poljubi i oboje sedoše za sto. Posle je ostao još neko vreme i skuvao kafu, što je sasvim dobro radio. Pošto su se voleli, to su se jedno prema drugom ophodili sa spokojem i prijateljstvom.

Potom se životne okolnosti u zemlji izmeniše naglo i iz osnove. Nigde u svetu privreda se nije više odvijala kao da se sve samo po sebi podrazumeva, niti jednostavno kako je to nekada ranije bilo. Štaviše, bila je upropašćena do temelja. Pa i u zemlji ovo dvoje ljudi nastadoše novi odnosi. Ono što se proizvodilo niko nije hteo da kupuje, a ono što je bilo potrebno ili se nije moglo ili se nije htelo proizvoditi. Veliki novčani iznosi behu skrenuti i oduzeti privredi. Za njega je iz dana u dan bivalo sve teže da održava svoje poslove. Ugovori su se još jedva mogli poštovati. Rasla je nezaposlenost, a s njom i siromaštvo. Pune dve godine morale su proći pre nego što su se njih dvoje mogli useliti u novi zajednički stan, pa i onda to nije bio željeni veliki stan u blizini glavne ulice, već mali stan od samo dve sobe, a uz to i blizu divlje, uvek šumne reke, čije je hučanje i penušanje pre svega plašilo nju i na koje se teško mogla navići.

Kao i uvek u teškim vremenima, tako je i tada jedna ili druga vlada pomislila da na račun suseda stvori neke bolje prilike u sopstvenoj zemlji. Tu i tamo bio bi započet neki rat, ponekad i onako s pola srca, vođen nakratko i bez velikog troška, a ponekad, doduše, s besom i bez osvrtanja na gubitke. Dugo se govorkalo da bi uskoro moglo biti rata i u zemlji ovo dvoje ljudi. Bilo je to nadvlačenje od kojeg se kidaju živci. Trupe su, navodno, već stajale spremne na granici, ali pošto je neprijatelj, naspramno, bio moćan i dobro opremljen, strahovalo se od najgoreg.

Prođoše još dve godine, i stvar stiže do kraja. Trupe iz susedne zemlje pređoše granicu. Vlada je stalno verovala u mir, te se tako u zemlji nađe samo retko oružje. Otpor sopstvenog naroda bio je otuda neznatan, napredovanje onih drugih vojnika srazmerno brzo, a vestima, koje stigoše, u početku se jedva verovalo, toliko je strašna bila ostrvljenost neprijatelja. Istina, zbog nepotkupljivog izveštavanja u zemlji kada je reč o tačnosti, ljudi su se morali navikavati na vesti. Vlada susedne zemlje očigledno je imala interes samo za dobrima u tuđoj zemlji. Sve što se našlo od vozila, od železnice ili mašina, slalo se kući. Stanovništvo napadnute države bilo je, doduše, u početku pošteđeno samo je ponekad bilo grubih prepada. Ali pošto su životne namirnice i žetva sa polja bili odneti, ubrzo je zavladala glad i mnogi su poumirali, dok je neprijatelj u pobedničkom hodu i dalje pljačkao.

Onda dođe i dan kada se neprijateljske trupe nađoše pred gradom u kojem je i ovo dvoje živelo. Kao i obično, isprva se zapucalo topovima. Sutra ili prekosutra mogao je započeti marš na slabi otpor onih retkih, istina hrabrih ali veoma loše naoružanih sopstvenih vojnika. Bio je već mrak kada je trgovački putnik isterao automobil iz garaže i parkirao ga ispred kuće. Onda je iz fioke pisaćeg stola izvadio pištolj. Obukao je nošnju svojih predaka i preko toga mantil. Pištolj je gurnuo u džep mantila. Onda uđe u sobu, u kojoj je njegova žena nešto poslovala. Njoj se obrati pitanjem da li bi joj pričinilo zadovoljstvo da je oni tuđinci siluju kada sutra umarširaju u grad. Reče mu da ne bi, i poče da plače. Onda je on pozva da pođe s njim. Ustala je i pošla. Tek što su izašli, on se vrati u kuću. Posu benzin po podu njihovog stana i zapali ga. Plamen je već sukljao kroz prozore, kad je on dole seo u automobil i ona kraj njega. Upravio je auto i oboje se odvezoše na most iznad reke, podivljale i hučne posle olujnog vremena koje je vladalo proteklih dana. Navezao je na most, izašao iz automobila, i najpre bacio pištolj u vodu. Kad se vratio, ona ga pogleda, ali ne reče ni reči. On usede, krenu, usmeri automobil i udalji se unazad možda nekih pet stotina metara od mosta. Onda ga nanovo usmeri i sve većom brzinom poveze ponovo ka mostu. Ali ne proveze ga preko na drugu stranu, što je još bilo moguće, jer neprijatelj još ne beše stigao dotle. Naprotiv, na sredini mosta on okrenu zahuktali automobil udesno, na ogradu. Vozilo probi gvozdene nosače s prečkama od tesanih balvana, kao da je sve to bilo od kartona. I onda se auto, odnoseći ih oboje, surva u dubinu. Od nje se ne začu ni reč, ali on je na svojoj strani imao spušten prozor i iz sveg glasa je zaurlao da sada neprijatelj može doći da dole iz vode izvadi ono što je namislio da opljačka. Zatim se razleže udar vode i vozilo zajedno sa njima potonu u divlje talase. Najzad ostade samo huk i grmljavina vode. Tako je trgovački putnik, i tako je njegova žena, zbog svoga čudnovatog i pre svega sasvim starovremskog ponosa, naglom smrću umro.

 

 

 

 

Srebrenko

 

 

Sve je počelo u Staroj Kučajni. Mnogo je vremena prošlo odonda i malo je ljudi koji danas znaju kako je tu sve krenulo sa onim što su ljudi već nosili u sebi dok Stara Kučajna još nije imala ni ime, a od rudnika u tom mestu tada još nije bilo ni najmanjeg traga.

Mnogo vremena pre nego što je nastala Stara Kučajna, ljudi su, znači, počeli da Sunce i Mesec gledaju kao živa bića, koja su najvećma dobrostivna za stanovnike Zemlje pa čak i vode brigu o njima. Jer Sunce, koliko su znali, hrani i greje, i daruje ono što će biti iskorišćeno da se ostane u životu. Mesec, opet, podučava čoveka i pokazuje mu da hrana i piće nisu sve, već da postoji i tajanstveno carstvo duhovnih sila. Tako je čovek počeo, s jedne strane, da traga za zlatom, da bi i u sumračnim danima imao Sunce negde oko sebe. I počeo je da traga i za srebrom, da bi imao Mesec uza sebe a time i neke nagoveštaje onoga što je nešto više i postojanije od trošnoga tela. Tako je čovek tokom vremena stekao potrebu da, na jednoj strani, nosi uza se zlato kao podsećanje na moć Sunca, a na drugoj strani srebro, kao podsećanje na ono što u njemu samom ostaje da živi kao neprevazilazno i večito.

Kad je rudište između Velike vode i mora najzad bilo naseljeno, ljudi su započeli traganje za zlatom i srebrom, pa je tokom vremena otkriveno mesto i nazvano Starom Kučajnom, u brdovitom predelu gde se srebro moglo naći u količinama zbog kojih su se muke kopanja isplaćivale. Bilo je muke, bilo je kopanja po zemlji, ali se isplatilo. Srebro je pronađeno i poslužilo je za sećanje na ono što u čoveku ostaje da vekuje i snuje, i nošeno je uza se kao sećanje na ono što je besmrtno, a rudari su uvek i u svako doba, stotinama godina, deo pronađenog srebra prinosili na žrtvu onima koji su na mnogostruke načine brinuli o onome što u čoveku ostaje.

Danas je sve sasvim drukčije nego u ona pravremena i još samo kaža zna kako se došlo dotle da sad u kopovima Stare Kučajne nema više nikakvog srebra. Srebrenko, koji je nekada boravio pod najdubljim naslagama rudnika i brinuo da srebro ne ostane skriveno od ljudi koji ga traže, beše već pre mnogo godina razljućen napustio rudnik. Stotinama godina sedeo je on dole i vodio računa o tome da ljudi, koji su srebro želeli zato što nisu hteli da zaborave ono besmrtno u sebi, to srebro i nađu.

Ali stotine godina je prošlo i ljudi su sad bili drukčiji nego pre. Jesu se sve više razvijali, ali nikako od dobrog ka boljem, već nažalost obrnuto. Tako u jedan mah srebro više nije bilo za ljude ono što ih je podsećalo na besmrtnost u njima, već je postalo znamenje bogatstva i moći a time i prevlasti nad drugima koji nisu imali toliko srebra kao oni. Ljudi više nisu bili jedni drugima braća i sestre, već je čovek čoveku postao vuk. Vladanje i izrabljivanje postali su sad prirodni, a ljubav prema bližnjem nestala je kao jutarnja izmaglica u proleće.

I tako je najzad došlo do toga da su ljudi, koji su u Staroj Kučajni kopali srebro, tokom godina postali drukčiji od onih koji su nekada uživali u srebru tu iskopavanom. Ubrzo je po čitavom kraju počelo da se priča kako niko tu više ne može da iskopa toliko srebra da bi se zadovoljila pohlepa novih generacija koje se već behu nametnule rudarima da bi zadovoljile svoju želju za bogatstvom i vlašću koja od njega zavisi. Sve više i više morali su, već u robove pretvoreni kopači, da izbacuju na površinu. U ono vreme brzo već objaviše rudari da dole više nema dovoljno srebra da bi se zadovoljili zahtevi moćnika.

Kad su gospodari zemlje najzad čuli od rudara priču o Srebrenku koji boravi ispod najdubljih naslaga Stare Kučajne, i kojeg ni za sva blaga sveta ne bi trebalo ljutiti, ni malo se ne zabrinuše zbog te kaže, kako oni to nazvaše. Narediše da se počne traganje za Srebrenkom, da se on uhvati i dovede gore. Jer, kao prvo, mislili su oni, taj Srebrenko mora biti od srebra. Ako bi ga ubili i onda prodali na komad, to bi onda donelo veoma veliku vrednost. Kao drugo, bilo bi moguće i to da on kao zarobljenik sve više srebra stvara i tako bi sve veće bogatstvo i moć njegovi gospodari imali u rukama.

Ali Srebrenko, ispod najdubljih naslaga Stare Kučajne, tako govori kaža, uz pomoć čovečuljaka i gnoma beše saznao za namere moćnika koji su rudarima naredili da im ga privedu. Kad su preplašeni kopači, iz straha pred gospodarima, počeli ozbiljno da kopaju za Srebrenkom, ovaj se obrati za pomoć rekama zemaljskim. Reke se sliše i ne samo da preplaviše naslage Stare Kučajne, već i svu okolnu zemlju. Mrtvih beše mnogo, ali ni razljućena Priroda ni Srebrenko ne upitaše tada da li su se to podavili nedužni rudari ili dužni gospodari.

Jah, priroda je samo priroda i ona je prema čoveku ravnodušna. Ali Srebrenku, stvorenju sa osećajnom dušom u telu, čak i kada ta duša nije nimalo slična ljudskoj, nije bilo baš toliko svejedno kad je u pitanju čovek, koliko je to prirodi koja za njega nimalo ne brine.

Tako je i Srebrenko napustio rudnike Stare Kučajne, ali nije napustio ljude. To je poznato, jer oni ljudi koji vide i više nego što se vide stvari ovoga sveta, još i danas ga ovde ili drugde vide i prepoznaju. Tako ga je, i ovo sad više nije kaža već istinska istina, poslednji put video jedan geometar u gostionici jednog seoceta usred rudničkog kraja gde je zbog proširenja puta trebalo nešto da meri svojim teodolitom. Ali tu nije bilo nikakvog puta već samo kamenite staze i na njeno proširenje nije se moglo ni misliti. Tako je geometar samo prikupljao narodne pesme toga kraja i čekao jesen, a time i vreme svog povratka u glavni grad.

Taj geometar je, dakle, video Srebrenka u gostionici malenog sela usred rudničkog kraja i prepoznao ga po blagom, jedva primetnom mesečevom odsjaju koji je zario iz njega, baš kad je ovaj objašnjavao jednom seljaku zašto ne može da bude imućan, u stvari zašto ne može da vodi neki čak ni polovično miran život. Kravu si zaklao i kožu dao na štavljenje, pa je onda dalje dao šusteru, jer ti je obuća bila propala i hteo si da imaš novu. Novu obuću si dobio, ali tvoja deca više nisu imala mleka. Geometar se osmehivao dok se seljak žestio i pesnicom lupao o kafanski sto i pitao da li je možda trebalo da ide bos? Ali je geometar prestao da se smeje kad je čuo kako Srebrenko govori seljaku da bi baš to bilo od koristi. Da june poraste, to je seljak trebalo da sačeka. To bi značilo da je nešto bilo žrtvovano, sopstvena ugodnost u stvari, ali drugi bi bili pošteđeni mnogih patnji.

Srebrenko je potom ustao i otišao. Tokom noći je geometar još osmatrao iz sobe u kojoj je spavao i video kako se gore na planinskom hrbatu širi srebrnasta svetlost, iako je upravo bio mlad Mesec i s neba nije bilo nikakvog osvetljenja.

Tu i tamo čuje se da je Srebrenko i na drugim mestima, a ne samo u onom malom selu usred rudničkog kraja, viđen i prepoznat. U jednoj kafedžinici u glavnom gradu, na primer, kažu da je razgovarao sa službenicima a posle, jednom, i s oficirima, a jednom, čak, i sa sveštenicima ispred jedne crkve. Neko dete reče da ga je videlo i usred grada kao prosjaka, na pločniku u Kosovskoj. Kad su pitali dete po čemu ga je prepoznalo, ono bez oklevanja odgovori da je odmah znalo da je prosjak Srebrenko, jer mu je ovaj poklonio veoma star srebrni novčić, a oduvek se zna da prosjaci samo nešto traže a nikad ništa ne daju. Dobro, a gde je onda taj stari novčić? Dete reče da ga je dalo jednoj staroj i sigurno gladnoj ženi, koja je malo kasnije naišla. Ako je Srebrenko kao zemaljski duh prijatelj ljudi, pričalo je dete dalje, onda ni čovek prema svom bližnjem ne može da se ponaša drukčije nego kao Srebrenko.