Poslanje

 

 

Čovek je stigao iz opsednutog grada i rekao da je tamo bio starešina velike crkve posvećene svetom Nikoli. Poverovali su mu, jer je na sebi imao istina okrpljenu i uprljanu ali još vidljivo crnu svešteničku mantiju iz koje je štrčalo uzano i, uprkos letnjoj žegi i suncu koje je nedeljama nemilosrdno pržilo, veoma bledo lice sa šiljastim nosem i nemirnim, neprestance budnim očima. Niko nije shvatao kako je on s tim džigljastim telom, očigledno slabašan, i u onoj odeći koja je beskrajno smetala u svakom bekstvu kroz šumu i poljske humke, mogao da se probije kroz redove opsadnika i posle toga celi dan i noć dalje da pešači, sve dovde, do prvih odreda svojih zemljaka. Tražio je da ga odvedu do komandanta, govorio da je on gradski sveštenik i da bi morao odmah da porazgovara s komandantom. Jedan podoficir prenese to ađutantu i četvrt sata kasnije sveštenik se nađe pred komandantom koji mu, naravno, odmah ponudi stolicu, jedinu u sobi.

Nasuprot svešteniku, komandant je bio debeo, komotan čovek, kao i mnogi drugi u njegovoj hrišćanskoj zemlji, ali nimalo revnostan u izvršavanju svoje nasleđene vere i potpuno neupućen u sve što je išlo preko najosnovnijeg poznavanja svakog hrišćanstva. Bog otac je za njega bio starac koji se mogao videti na crkvenim slikama, i tu, za čudo, uvek u prisustvu jednog belog goluba, a krst je bio sprava za mučenje koju ni najgnusniji hrišćani nikada ne bi mogli sami za sebe da izmisle, ali bi neznabošci svakako mogli. Anđeli su, opet, za njega bili oskudno odevene, nedorasle i zato zaostale devojčice s teatarskim krilcima, koje su na ikonama ili lepo raspoređene po oslikanim crkvenim zidovima ponekad čak i vrlo koketno smele da pokazuju noge. I tako je on, za ono što će se ubrzo slučiti, bio potpuno nepripremljen. A više od svega bio je nepripremljen za ono što će ga, posle razgovora s prvosveštenikom iz grada, za dugo najviše uznemiravati, nepripremljen, naime, za sopstvenu i smesta prisutnu sigurnost i jasno uverenje da je glas, koji je čuo mimo glasa sveštenikovog, za koga je verovao da je nasamo s njim u sobi, bio glas anđela. Pored onoga što je anđeo izrekao, zbog te činjenice, dakle, pre svega, komandantovo lice je najpre ubledelo a onda opet postalo tamnocrveno, dok mu je disanje bilo kratko i isprekidano, što sveštenik, opet, pripisa komandantovom prekomernom uživanju u alkoholu.

Sedam nedelja je grad pod opsadom, reče komandant, i prsten opsadnih trupa našeg neprijatelja sve je uži. Kako ste Vi mogli da izbegnete? Nisam izbegao, reče sveštenik. Došao sam da razgovaram sa vama, a vratiću se onim tajnim putevima koje su mi prijatelji pokazali. Potreban sam u gradu. Ovde ste na sigurnom, reče komandant. Ali posle razgovora sa mnom hoćete da se vratite? Zbog čega? Zbog službe božje koju ćete tamo služiti?

Povređenost sveštenikova nije se mogla prevideti, no on se srčano potrudi da je ne pokaže. Ne poznajete me dobro! Ne vraćam se ja zbog nekoliko bogosluženja, već da bih i dalje organizovao otpor neprijatelju. To sam već radio i pre nego što sam stigao ovde do vas, a to ću raditi i kada se vratim. I to je, tada, bilo prvi put da je komandant čuo anđela koji mu jasno i na jeziku njegove zemlje reče da je taj sveštenik dobrodušan ali da je u glavnome u hrišćanstvo potpuno neupućen čovek, jer bi inače morao reći svojima da je svaki hrišćanin dužan da neprijatelje svoje voli, ako li, pak, to ne može, da ih bar pokuša razumeti, trpeljiv prema njima biti i u ostvarivanju međusobnih dodira i međusobnog razumevanja neprijateljstvo u prijateljstvo pretvarati, ako li, pak, to nije moguće, bar da ih napola na prijateljsko susedovanje nagovori.

Komandant, najpre bled i odjednom bez daha, pokuša da to odagna od sebe. A kako ljudi žive u gradu? Užasno loše, reče sveštenik. Više od pedeset mrtvih ima do sada, i skoro dve stotine ranjenih. Pre svega su to građani, ali nažalost ima i nekoliko branilaca među njima, a takvih je uvek premalo. Potom je anđeo ponovo progovorio, i komandant opet to nije očekivao. Stoga je morao, crven od uzbuđenja, malo duže da se pridrži za pisaći sto, što sveštenik shvati kao napad slabosti, koji još jednom pripisa prekomernom uživanju alkohola. Nažalost, reče anđeo, nažalost nema on nikakvog pojma. Inače, nikada ne bi mogao da svoju braću i sestre deli na one koji su u ratu nekorisni, što će reći na građane, i one koji su korisni, što će reći na borce. Jednog jedinog čoveka nekoj grupi pripisati, to već znači osuditi ga. Svako može suditi, ali je ova zemlja ljudima data da bi se ljubavi učili. A on to ne zna.

Zarad čega ste Vi došli? upita komandant, pokušavajući osornim, naredbodavnim glasom, koji je njemu vrlo uspevao, da prikrije svoj nemir. Sveštenik ne reče ništa i komandant nastavi da on lično nije u stanju bilo kakav pomoćni materijal ili hranu da doturi u grad. Tu bi se sveštenik onim narodima morao obratiti čiji je stid zbog sopstvenog lagodnog sebičluka toliko veliki da oni odmah koriste svaku priliku za spektakularnu pomoć, pre svega da vozdignu sopstveno osećanje duševnosti, jer kad bi im stvarno bilo do pomoći i ničeg drugog, onda bi već jednom morali početi drukčije da žive i uvek po pravdi da dele, a ne samo ovde ili tamo.

Komandant se ljutio na sebe, jer je svešteniku, kako je mislio, suviše pokazao svoju dušu, zbog čega mu se lice ponovo zacrvene, što sveštenika samo učvrsti u ranije stečenom uverenju odnosno prekomernog uživanja u alkoholu. Ali sveštenik se sada odluči da pređe na razlog svoje posete. Stojim ovde lično pred vama, poče on, ne samo zato što sam najstariji i najvažniji sveštenik, već i zato što sam prvi i najvažniji organizator odbrane našeg grada. Da sam poslao nekog drugog, taj bi se sigurno neobavljena posla vratio. Tako sam, onda, ja lično došao, i stojim ovde pred vama, i od vas kao zemljak i vojnik tražim oružje, ali pre svega municiju. Još samo nekoliko nedelja možemo se boriti i pružati otpor. Posle je kraj, ako ne dobijemo oružje i municiju. Morali biste, pre svega, da nam preko linija doturite topovske granate i puščanu municiju. Jedini moguć prolaz opisaću vam tačno.

Sada se komandantu učini da je anđeo baš istinski ljut. Ovaj sveštenik je lud, reče izaslanik božji, i da taj čovek nije to što jeste, moglo bi se pomisliti da je neko ko dolazi iz carstva Nečastivog.

Posle ovoga stiže sasvim razaznajan zahtev, izrečen prosto kao naredba koju treba primiti da se nešto uradi, i to još od anđela, na što komandant još nikako nije bio sviknut. Zato se on, ubledeo i isprekidanog daha, opet pridrža za sto slušajući anđela kako govori da on tom svešteniku prenese da se smesta u grad vrati i da ljudima tamo kaže da su i neprijatelji, svi zajedno, najvećim delom hrišćani i da on kao svoju dužnost treba da shvati da tu činjenicu sa svim njenim posledicama obema stranama saopšti. A potom, neka i protiv svih drugih uloži svoju moć da bi se sporazumeli, jer se hrišćani nemaju protiv bilo koga na svetu boriti, niti protiv neznabožaca, niti protiv neistomišljenika. Do koga i do koje vere ovi i dalje drže, to je potpuno svejedno, a da se hrišćani protiv hrišćana bore, to je, opšterečeno, jedna prvorazredna izopačenost. A potom, neka on svome gostu htedne kazati da se odsad pa nadalje svake borbe podalje drži, jer hrišćani se ne bore, oni trpe. Neka to sveštenik svojima, a isto tako i neprijateljima kaže. Put do njih, to i jeste, ima on da potraži. A koji odsele nekome, bio to prijatelj ili neprijatelj, u njegovom prisustvu o borbi i ratovanju priča, neka mu kaže da ratovati može kome se ratuje, samo što taj, tada, hrišćaninom sebe nikada nazvati ne može. A on lično, odsad pa nadalje, neka ništa drugo ne bude do pastir stada onoga Isusa koji je kao Mesija uvek i svuda i u svako vreme s one strane borbe čoveka protiv čoveka bio i radio, za uzor svojima.

Na to komandant postade stvarno besan, i sigurno je to bio, jer upravo na to nije bio naviknut, da toliko naloga i naređenja dobije, a pri tome još i od nekog nevidljivog anđela, dok je on sam bio naviknut da izdaje zapovesti i naređenja. Bilo kako bilo, on postupi po uputstvima dobijenim od anđela i reče svešteniku ono što mu je naloženo. Onda dođe red na sveštenika da ubledi i da počne isprekidano disati, što komandant, međutim, u potpunosti pripisa delovanju svojih reči. Sveštenik je ukočeno gledao u komandanta, a komandant ukočeno u sveštenika. Prođoše minuti pre nego što se sveštenik bez reči okrenu i izađe, da bi pošao nazad u svoj grad.