GAĐENJE

 

 

Već nedeljama ljudi su o tome pričali. Niko nije bio siguran, ali je svako sve znao. Odbrana je bila slaba, redovi su se osipali, nije bilo dovoljno municije, pušaka, vojnika i kad bi neprijatelj došao, ubio bi koga god smatra opasnim. Silovaće takođe. Zašto silovanje?, neke od žena rekoše. Smešno, živimo na kraju dvadesetog veka! Pre pedeset godina, možda. Vremena su bila drugačija, tako nešto moglo je da se desi. Ali sada?, kakvo ima u tome zadovoljstvo? Lepo je u krevetu kad je sve komforno, sa svilenim jastucima i mekanim ćebadima i sa ženom koju voliš, tako reče žena. Ali ta stvar sa silovanjem ne može nikome biti zabavna, zato i ne verujemo u to, mi smo civilizovani, i naš neprijatelj takođe, i zašto onda da se brinemo.

Neprijatelj je stigao, i otpor je bio slab, postajao je sve slabiji. Onda je neprijatelj ušao u selo, u kuće. Ubijali su, koga god su smatrali opasnim, i silovali su, koga god su mogli da nađu.

Bila je mlada i lepa, dvadeset godina, i krila se u podrumu iza starog ormana. Ali se kasnije ispostavilo da su sve bile mlade i lepe i da su se krile u podrumu iza starog ormana. Tako da su je izvukli, pocepali joj odeću i počeli. Prvo vojnik, onda vojni lekar, a onda su je ostavili zato što se toliko borila da je vojni lekar morao da bude nasilan na druge načine, šamarao ju je da bi je ućutkao, i sva ta krv šikljala je okolo, tako da je ostali više nisu hteli.

Vojnici su otišli i pet sati je ležala na podu u podrumu, nepomična, samo je plakala. Onda je počela da se posmatra i videla je sebe na podu kako plače. Šta se desilo?. Zašto plačem? Zašto ovde na podu? A ako već plačem, zašto nisam gore, u kući? Svakako su već otišli, ako su novi stigli, sići će dole i nastaviti. Tako da mogu i da ustanem, ali nije mogla, i nije ni znala zašto ne može da ustane i ode gore.

Posmatrala se na podu u podrumu. Glavu je osetila kao centar zamka termita: kraljica je u sredini bila nepomična, a svuda oko nje rojile su njene misli kao vredni radnici, noseći hranu i jaja napared nazad, pokret svuda, osim u samom centru. A centar je bio njena glava, zatim njeno srce, a onda opet njena glava. Centar je bio prazan osim kraljice, a ta kraljica je pravila jaja. Jedno za drugim, ali ta jaja više nisu bila jaja termita, već njena i ona je bila kraljica termita. Ranije je ta kraljica termita bila sasvim zadovoljna dok je proizvodila jaja. Ali sada je shvatila da ne želi u sebi više nikad da napravi jaje, jaja koja će biti oplođena. A možda tim jajima i nije bitno ko će da ih oplodi samo da život teče dalje.

Uveče je majka sišla. Otišli su sada, ali ti moraš da bežiš. Ne!, ona je nastavila, a da je kćerka nije ni pitala. Ne! Nisu me silovali. Možda sam suviše stara i propala od teškog rada, i možda su i pogodili da je meni svejedno, silovali me ili ne. Mislim, celog života dobijala sam decu i izbegavala da idem u krevet sa tvojim ocem. Ali ti imaš dvadeset godina, ti si moje najmlađe dete, moja najmlađa kćer. Epa, desilo se tebi, a nisi ni udata. Znam kako se osećaš. Ali rekli su da stižu novi vojnici. Otišla je prva gomila ali drugi mogu opet da počnu. Zato pođi sa dvojicom naših boraca kroz liniju fronta. Oni znaju put i bićeš bezbedna u gradu, oni će brinuti o tebi, pokazaće ti put u tvoju budućnost. Ovde na selu ionako te čeka samo težak rad i jaram, zato idi čim padne noć. Idi kod rođaka u grad, znaš kako se zovu, i neka te Bog blagoslovi.

Stigla je u grad ali rođaci nisu hteli da je prihvate. Otišla je u bolnicu, jer su je vojnik ili čak i vojni lekar možda zarazili. Ne, ništa nisu našli, niti je bila trudna. Zato je nisu zadržali, već su je poslali u kamp gde su druge žene sa linije fronta živele zajedno. Bilo je hrane, dobile su neku odeću, i to je bilo sve. S vremena na vreme došla bi neka žena iz grada koja bi je gledala i koja je ne bi pitala glupa pitanja. Samo je pitala: Šta je sada drugačije? Nije očekivala odgovor, i vraćajući se rekla je da će doći sledećeg dana.

Sedela je na svom krevetu i nije htela da izađe. Nije htela ni da razgovara sa drugim ženama. Sedela je na svom krevetu i znala je da ju je ta žena iz grada pokrenula. Šta je sada drugačije? Da se desilo sa njim koga volim, bilo bi u redu i divno. Ali se sada isto to desilo sa strancem i bez moje saglasnosti. Koja je razlika? Kada sam s njim to radila, koga volim, bio je to raj a posle sam se osećala bogatijom. Sada je pakao i osećam se siromašnom. Ali to što se desilo u osnovi je isto. Pokušala je da se seti lica čoveka u koga je bila zaljubljena i odmah joj je pošlo za rukom. Pokušala je da se seti lica onog prvog, vojnika, a onda je pokušala da se seti lica vojnog lekara i nije mogla da se uopšte seti nekog ljudskog lica. Nije mogla nikakvog lica da se seti.

Ustala je i rešila da izađe. Shvatila je da je preslaba. Zašto odjednom slabost? Nije želela da legne i da zažmuri. Možda više nikad neću moći da legnem sama i da zažmurim. Strah? Da. Strah! Ali šta je sada drugačije? Šta je ranije bilo drugačije? Naravno, gledala sam dok se dešavalo. Ali gde su ta lica? Vojnog lekara koji mora da je učena osoba? Moram da budem hrabra, pomislila je. Moram da zažmurim. Nikoga ovde nema, i ako neko uđe u ovu sobu, to je ili žena iz grada sa čudnim idejama, ili neka silovana žena, kao i ja. Tako da mogu da zažmurim. A onda ću videti.

Zažmurila je i setila se da kad se to desilo nije videla ni lice vojnika ni lice vojnog lekara. Videla je međutim šta je bilo napisano na njihovim licima. Bio je to strah, prekriven s onom mrvicom sigurnosti koju nesigurna pobeda omogućava. Videla je potrebu da taj strah prođe i da se nastavi ta nesigurna pobeda. A iza straha i te mrvice nesigurne pobede, videla je u očima tih muškaraca ponos što su jaki, makar na jedan tren. Sutra će biti drugačije, i vojnik i vojni lekar će pobeći, dok će granate eksplodirati svuda oko njih. Ali sada je na nas red, misle oni. Mi smo pobedili! I kad pogledamo oko sebe, ne vidimo našu pobedu, vidimo samo prazninu, nikoga okolo, samo nas, ali ovde dok ovo radimo osećamo pobedu i sve što je pobeda manje izvesna više želimo da je osetimo.

Otvorila je oči, sela je u krevet i pokušala da se seti. Dugo vremena je sedela i mislila i shvatila ono što tamo, kući u podrumu nije videla na licu vojnika i vojnog lekara. Nije primetila radost ili sreću, čak ni požudu koja se zadovoljava. I pitala se zašto su to radili, ako im nije donosilo radost, sreću i ako nisu utoljavali požudu. Samo ono ostalo, izgledalo joj je, bilo je dovoljno za vojnika i vojnog lekara.

Ustala je i otišla kod prozora. Pogledala je napolje. Proleće je lebdelo u vazduhu, malo, vrlo zeleno lišće prekrilo je drveće, cveće tu i tamo na livadama, i ptice su pevale. Šta je sada drugačije? pomislila je. Žena iz grada će se vratiti i opet pitati. I onda se odlučila. Razlika je u tome, rećiću joj, što me je ophrvilo gađenje, i izgleda kao da će ostati u meni do mog sudnjeg dana i zauvek. I iako znam da je to greh, sumnjam da će veliki Bog na nebesima biti u stanju da mi ga ukloni iz srca i duše za večna vremena.