STARI RADNIK

 

 

Čovek reče da je rođen odmah posle onog prvog velikog rata. Zastade, osmotri onog naspram sebe, i kao da se zamisli može li taj mladi čovek uopšte njega da razume. Poćuta malo sedeći mirno na kamenoj klupi u parku, jer samo je takvih još bilo, a one druge, drvene, bile su već davno istrugane i preko zime potrošene za ogrev. Ali sad je bilo leto. Jutarnje sunce beše ugrejalo kamenu ploču i moglo se prijatno sedeti između prašnjavih borova i starih platana čija su stabla bila oblikovana kao izresana odeća koju su u ovoj gradskoj četvrti još mnogi nosili i koja se, posle onog drugog velikog rata, u velikim količinama krojila za narod od zaplenjenog maskirnog materijala tadašnje vojske. I on je nosio jednu takvu jaknu. Bila je suviše velika za njegovu tanušnu priliku i izgledalo je kao da na sebi ima prekratak mantil. No, on je taj prastari komad odeće nosio s velikim ponosom, pa je izgledalo kao da je mesni episkop obukao svoju najraskošniju uskršnju odeždu.

Potom je on, očigledno, stekao poverenje u sposobnost poimanja svog mladog sagovornika. Nastavi da priča i reče kako je ovaj kraj ovde oduvek bio kraj siromašnih ljudi. Fabrike svuda okolo, ali danas se samo u retkima od njih radi. Ranije je to bilo drukčije, ali ranije je mnogo šta bilo drukčije nego danas. Ovde su bile fabrike i kuće namenjene radnicima, jer je taj deo grada nastao pre više od stotinu godina, a uz to i gostionice i nekoliko manjih dućana. Zastade oklevajući i još jednom pogleda ispitivački svog sagovornika. Nikada u ovom kraju nije bilo nikakve crkve, reče najzad, i takvo zdanje bi u ono vreme bilo suvišno. Niko tu ne bi ušao. A danas bi? Pitanje kao da zateče starog radnika. On porazmisli. Zatim reče da tu sada samo još retki stanuju, da su to ljudi koji su zajedno s njim ostarili. Oni bi sigurno ušli, reče, ali niko tu neće graditi crkvu. Zatim zatraži od svog sagovornika da se malo osvrne oko sebe. Sve propada, reče on. Eto, vidite kako se vetar poigrava gomilama otpadaka i otrgnutim prozorima nenastanjenih zgrada.

Potom postade tako kao da je on ujedanput ne samo stekao veru u sposobnost poimanja svog sagovornika, već i da se uverio u njegovu bistrinu. Moj otac je bio radnik, nastavi on, a i ja sam bio radnik. Moj sin, onaj što je ostao u životu, on je inženjer. Živi negde, ali ništa ne znam o njemu. Nikada nije hteo da me sluša, a ja ponekad mislim da je to bilo i dobro. Ali često mislim da je ono najvažnije u životu nepovratno propustio, jer nikada nije hteo da sluša ono što sam ja slušao od svog oca, a ovaj, opet, imao da sluša od svoga, i što je nas sve činilo najsrećnijim ljudima na svetu.

Sede uspravno. Prevuče desnom rukom preko sede brade koja mu je sezala do grla, i samo za trenutak postade nalik jednom od onih crkvenih otaca namalanih na nekoj staroj ikoni. Lepo je, reče, što tako mlad čovek kao što ste vi dolazi da poseti naš stari radnički kraj i da o tome piše u novinama. Čitav grad propada. Poznato mi je to, jer ponekad odem i u druge četvrti da pogledam ovo ili ono. Ali nigde nije propadanje tako veliko kao ovde. I ne propadaju samo kuće. Nasmeja se, jer je njegov sagovornik izgledao prepadnut. Moj otac, nastavi on, pa i ja, svojevremeno smo mnogo čitali ondašnju takozvanu revolucionarnu literaturu. Danas niko više ne priča o njoj, i ponekad mislim da smo mi sve to pogrešno razumeli. Ali ipak smo mi to dobro razumeli. Osim toga, nismo bili sami. U ono vreme bilo je mnogo ljudi, takvih kao što je moj otac, kao što sam ja mislio i radio.

Vi se dosađujete, reče on kad njegov sagovornik poče da kopa po džepu da bi najzad izvukao iskrivljenu cigaretu koju žurno pripali, uvlačeći željno dim u grudi. Ovaj htede da to porekne, ali se zakašlja, na što ga stari potapša po leđima u nameri da mu pomogne. Eto vidite, reče, trebalo bi da imate nešto interesantno da napišete. Onda, poslušajte. Svi u ovom kraju, osim nekoliko gostioničara i trgovaca, nekada su bili radnici, a porodice su uvek bile radničke porodice. Nismo imali mnogo, ali moglo se živeti. Ponekad bi neko iz porodice bio otpušten. Drugi bi se tada složili i, naravno, uzeli bi ga na sebe. Ali nije bilo tako samo u porodičnom krugu. Prijatelji, poznanici, pa čak i oni dalji, uzimani su na izdržavanje, i kod onih koji su u tom trenutku imali više mogli su da pojedu i popiju, a često, čak, i da pozajme novac za kiriju koju je trebalo platiti, dok jedanput ne krene opet nabolje. Niko nije u ono vreme mislio samo na sebe. Ja sam to još od svoga oca naučio. Nikada nisam smeo da mislim JA, uvek samo MI. Niko od nas, u godinama pre i posle onog drugog velikog rata, nije ni došao na pomisao da bi imao pravo da ovo ili ono iskoristi za sebe, da bi imao pravo na sreću, radost, toplinu, na lagodan život. MI smo na to imali pravo. Tako je mislio svaki, ili skoro svaki od nas. Nikada u ono vreme ne bih došao na pomisao da bih imao pravo na bilo šta, na dobrobit ili ugodnost, na naklonost sudbine, na ovu ili onu prijatnost. MI smo na to imali pravo, svi mi, ali nikada jedan čovek pojedinačno. Tako je mislio moj otac, tako su tada mislili svi ovde, i tako ja još i danas mislim. Samo, postalo je svejedno šta ja mislim.

Zagleda se u krupne, začuđene oči svog sagovornika. Nasmeja se i reče da neka se samo čudi što on kao star čovek takav pad, kakav se ovde može zapaziti, s takvom opuštenošću prihvata, pa još sebi dozvoljava i nešto radosnog zadovoljstva. Jer on to vidi, i to ga čudi. Onaj drugi samo klimnu glavom. Stari radnik nastavi, ali sada samo kao da usputno čavrlja. No, njegov sagovornik je slušao dok je stari pričao kako on svaki put, kad se odvoji od ovog svog starog kraja, u centru grada ode, između ostalog, i u veliku crkvu. Nekadašnja Revolucija je uvek bila protiv Crkve, objasni žurno stari, ali mi u našem industrijskom kraju nikada je nismo ni imali, niti crkvenu zgradu, niti sveštenika, niti vernike koji idu uz to.

Njegov sagovornik htede nešto da pita i podiže ruku. Ali starog radnika više nije bilo moguće zaustaviti. Čudite se što sam radostan. Razlog za to je jednostavan, i sve je lako razumeti. Već vam je poznato da, dva ili tri puta mesečno kad odem u centar grada, posećujem veliku crkvu. Tamo sam se sprijateljio s jednim sveštenikom, koji je mojih godina, ili još stariji, i koji čak pomalo liči na mene. I da kažem odmah sada. Naša Revolucija, moja i mojih prethodnika, može biti završena, može pripadati prošlosti. A ipak, ona će uvek ostati živa. Kako to? To hoćete da znate? To sam saznao od starog sveštenika u velikoj gradskoj crkvi. On kaže da nikada niko neće sâm stupiti u carstvo onoga sveta. To je čovekoljubivi Isus, kao Izaslanik, rekao pre dve hiljade godina, i otada mu ljudi tu i tamo veruju. Oduvek su samo retki verovali u to, rekao mi je taj stari čovek, ali verovali su mu kroz vekove. Vidite, to mene teši. Oče naš, kažu ti koji veruju, a ne Oče moj, hleb naš nasušni daj nam, a ne daj mi, i oprosti nam grehe naše, a ne moje, i oslobodi nas, a ne samo mene. Danas svako misli JA, a niko ne misli MI. Ali pobožni ljudi misle to MI već dve hiljade godina. I pričam li sa starim sveštenikom, često pomislim da čujem svog oca, koji je uvek govorio samo MI, a nikada JA. Eto, pođite mladi prijatelju, i napišite u vašim novinama o ovom delu grada koji umire, o našim mrtvim fabrikama, o opustelim kućama koje propadaju, i ne zaboravite kako ovde, ponekad, vetar nežno odguruje gomile otpadaka i skriva ih u dnu dvorištâ zakatančenih fabrika. I pišite o starom radniku koji je, uprkos svemu, našao radost i utehu, jer je saznao da su uprkos svem podsmehu sveta kroz dve hiljade godina bilo ljudi, i danas ih još ima, koji nikada neće prestati da govore MI umesto JA.