BAJKA O JURODIVOM DEČAKU

 

 

Bilo jednom jedno carstvo nad kojim se rat nadvijao kao kakav olujni oblak koji nikako da prođe. U zimu su se vojske tek katkad sukobljavale, ciča i sneg nisu im dali da iziđu iz njihovih kvartira, ali početkom proleća odjednom je sve bivalo drukčije i onda se ponovo kretalo na neprijatelja, da bude sravnjen i da mu se otme ono što ima. I bilo jednom jedno maleno selo podno planina. Selo okruženo poljima, a ovde-onde našao se čak i neki vinograd. Ljudi u selu bili su siromašni, ali zadovoljni onim što im je zemlja davala. Toga proleća, vojnici ni iz jednog ni iz drugog tabora još se ne behu pojavili u okolini. Ratovalo se u drugim krajevima. Tako je unaokolo sve bilo mirno, u vreme kad su polja obrađivana i kad su kukuruz, žito i loza počeli da puštaju izdanke i da rastu.

Ali u mesecu maju, nesrećama rata pridruži se i jedna nova. Iz nedelje u nedelju, kiša izostajaše. Sunce je nemilosrdno peklo sa ubelelog neba, a u poljima i vinogradima mlado lišće ostade samo u zapercima i poče da se suši. Sveštenik se molio u seoskoj crkvi, seljaci kod svojih kuća. Nužda je bivala sve veća, i onda se desi nešto što je seoski sveštenik malo cenio, ali zemljodelci utoliko više. Nekoliko devojaka iz sela behu se okupile na dogovor. S prvim zracima novoga dana nađoše se one na seoskom trgu, da učine ono što je svaka od njih nekada od svoje matere slušala. Sirotica Biljana stojala je usred grupe, a druge devojke kitile su je rogozovim lišćem i vodenim cvetovima, pa joj na kraju udenuše u kosu čak i venčić od divlje zobi. Onda krenuše, zaigraše i zapevaše jednu staru pesmu. Mi idemo preko sela, a oblaci preko neba. A mi brže, oblak brže, oblaci nas pretekoše, oj dodo, oj dodole, naša doda boga moli da udari rosna kiša, oj dodo, oj dodole, da porosi naša polja, i pšenicu ozimicu, oj dodo, oj dodole. I dok je sirotica Biljana zaneto igrala, ljudi izlažahu iz kuća i rosiše je vodom. Seoski sveštenik, doduše, skrenu pogled u stranu dok su prolazile kraj njega. Koji dan po tome poče da pada kiša. I žetva bi spašena.

Ali s kišom je tada ponovo došla i vojska. Opet je pripucalo, a kada bi ovaj ili onaj stanovnik sela zapao između dve strane, to mu je bio i kraj života. Tako su mirovali skloniti u kućama i podrumima, dok su važni radovi na poljima i u povrtnjacima ostajali neobavljeni, a žetva je sada ponovo bila ugrožena. Tada se desi ono o čemu će se još mnogo kolena kasnije pričati.

Živeo je u to vreme u selu jedan dečak, koji je još kao malo dete važio za jurodivog i koga su pomalo podsmešljivo zvali Vojno, što je njemu samom izgledalo sasvim prirodno. Rano beše izgubio roditelje. U školu je jedva i zalazio, ali utoliko je više provodio vreme u lutanju. Sam je lunjao kroz šume na padini planine i kao da se bolje mogao sporazumevati sa šumskim zverima nego sa ljudima. Ali jednoga dana u leto te godine, nađe se on na seoskom trgu i prizva sebi druge dečake iz sela. Dođoše skoro svi. Samo to, kasnije su mnogi videli kao prvo čudo od nekoliko drugih koja se tog dana desiše. Vojno je pričao, a drugi dečaci ga slušahu. To je bilo drugo čudo. Najzad oni zaklimaše glavama odobravajući i uradiše ono što je tražio od njih. To je bilo treće čudo.

Tada seoski trg utonu u mir. Stariji ljudi s čuđenjem izvirivahu iza prozora svojih kuća i ubrzo im postade jasno da je Vojno pustio decu da ga okite kao dodolu, ali ne rogozovim lišćem i vodenim cvetovima, već zvončićima, kakvim se kiti o Božiću ili Uskrsu, i još su mu uz to okačili čaške iz kakvih se u to vreme volelo piti vino, pa još i široke, bele trake koje su zarile mirom i blagošću, a na kraju i žitanom slamom i kukuruznom šašom. Vojno se osmehnu i odzvižda nešto kratko. Na njegov znak, jedan beli golub, kojeg je neprimećeno negde pripitomio, dolete i posadi mu se na ramenu, što je tada jednodušno označeno kao četvrto čudo. Dečaci pođoše kroz selo. Išli su od kuće do kuće i pevali. Vojno je igrao, a ljudi iz sela, bez jedne reči da je neko rekao, razabraše šta im valja činiti. Uzeše zrnevlje žita i kao što su pre toga činili s devojkama, prosuše zrnevlje po Vojnu i dečaci produžiše kroz selo. Već sledećeg dana dođoše zapovednici odreda koji su u okolini sela ratovali. Odoše starešini mesta i rekoše da su između sebe razgovor vodili i da su se sporazumeli i da će se povući, da bi kod svojih kuća, ruku podruku, obnovu razorene zemlje započeli. To je bilo peto čudo.

Tek tada se u selu setiše i htedoše da Vojnu učine slavlje, ali ni njega ni druge dečake ne mogahu naći, jer se desilo ono što će kasnije kao šesto i najveće čudo od svih biti označeno. Tako da to nikome nije posebno palo u oči, Vojno beše, zapravo, tiho i mirno produžio s dečacima u susedno selo. I tu je Vojno igrao dok su drugi pevali. Mi igramo, mi pevamo, mi nikoga ne diramo, mi molimo Svevišnjega, oj dodo, oj dodole, da nam mira podari širom naše zemljice, ljudske duše da orosi, da nam duše meke budu, kišno polja skvase vode da bogatim rodom rode, oj, dodo, oj dodole. A golub je sedeo na ramenu razigranog Vojna, bele su trake lepršale i zvončići su zvonili. I u susednom selu razabraše ljudi šta im valja činiti, iako im to niko nije rekao. I tu prosuše zrnevlje žita na Vojna, pa dečaci produžiše dalje. Ali ne ostade samo na tome. Jer su i dečaci iz susednog sela imali svog sirotana, pa i oni njega okitiše i napraviše još jednu grupu. Svaka je od njih išla dalje, pa ih je ubrzo bilo četiri, osam, šesnaest, tridesetdve i šezdesetčetiri, a najzad i na sto tine grupa koje su išle zemljom, igrale i pevale. I svuda je to što su radili donosilo ploda. Oni što su se dotle mlatili, počeše da razgovaraju između sebe, sporazumeše se i počeše kao braća i sestre da žive jedni uz druge u sreći, i miru, i sve većem blagostanju.

Dečaci, koji su onda prošli zemljom, postadoše potom odrasli ljudi, a na kraju i sede starine. Poumirali su i sahranjeni su, ali u zemlji ostadoše i mir, i sreća, i blagostanje, i dobrodušnost. I danas još majke pričaju svojoj deci bajku o Vojnu i dečacima koji su igrali i pevali i doneli mir. Ponekad, jedna od njih pri tome plače.