NOVI SVET

 

 

Nebo je belo a avgustovsko sunce slamnožuti zažareni krug. Podne bi bilo nepodnošljivo kad sa jugozapada i sa brda, dolinom Save, ne bi dolazio vetar donoseći prohladan, vlažan vazduh koji prodire kroz toplinu dunavskog korita i svakim frtaljem sata čini nebo još beljim, ljude još smirenijim, kad je čovek umoran na neki prijatan način, kad se prepušta i opušta kao u amamu. Svetlomrki konji ogromnih kopita kreću se još sporije nego obično pred teškim teretnim kolima, a mali ugarski stepski konji nose svoje jahače prosto bezvoljno i kao usputno, jedva se mogu i na lagani kas naterati. Na bivaku, kod utoke dveju velikih reka, podignutom na nesigurnoj peščanoj podlozi, stoje prljavosuri šatori u grupama po tri ili četiri. Između njih pešadinci, konjanici, žuto-crne i crvene zastave koje ponosno a istovremeno i veselo lepršaju na svojim motkama, pokazuju gde je smeštena komanda, dok šatori Princa i njegove pratnje još stoje preko, na drugoj obali Dunava.

No danas sve treba da bude drukčije i novo. Ono što se najpre pronelo kroz redove samo kao govorkanje, upravo je potvrđeno od komande. Ono su stvarno, u šatoru kod Princa, bili pregovarači velikog vezira Mustafe, a dogovoreno je da se, uz uslov da posada bude slobodno puštena, bez odlaganja izvrši predaja tvrđave koja stoji visoko i preteći nasađena na bregu ponad peskovitog bivaka sa šatorima prethodnice hrišćanske vojske, i vlada nad ušćem Save u Dunav, nad jednim od najvažnijih položaja kojem se lako prilazi rečnim putem ili ravnim Potisjem sa severa, tvrđave naspram koje stoje pobrđa na jugu i koja time postaje neprocenjivo mesto za održavanje mira svuda unaokolo.

Ima više od mesec dana kako je vojska već zalegla ispred tvrđave. Izgradnja mosta, opsada, sve je to veliki uspeh za Princa. Ali kruna njegovog poduhvata ostaće zauvek i večito bitka od pre šest dana, s odmorenim i nestrpljivim, za napad raspoloženim ljudima, dok su se Turci, uznemireni u njihovoj prethodno iznuđenoj dokolici, bezvoljno borili, ostali poraženi i pregaženi, s potokom krvi pod nevernim muhamedancima, i kao što se priča da je i sam Princ rekao posle bitke: pamćenja dostojan dan, taj 16. avgust 1717. koji će svakako ostati za sva vremena ubeležen u knjigama koje govore o istoriji. Znači, danas se još ide gore u tvrđavu. I u grad iza nje. Turska kupatila će, možda, još biti topla. Da ponesu sa sobom svoja blaga, za to će jedva imati vremena i priliku. Prema tome, izgledi su lepi. A opet, taj nesvakidašnji umor? Protivrečnost? Prohladan a ipak vlažan vazduh sa jugozapada i duž Save? Žega nad dunavskom kotlinom? Zapara? Belo nebo? Čudesno žuto sunce? Ili to nije samo vreme? To je nešto više. Cilj je najzad dostignut. Uveče u tvrđavu! A posle?

Kako poslepodne odmiče, vetar se pretvara u oluju. Nije to, doduše, nikakva besna, pustošna oluja, ali je ipak jak, stalni pritisak, i kada sunce već stane ukoso iznad tvrđave, nebo je iznenada potpuno isprano, sve belo je nestalo a u plavetnilu lebdi nekoliko maslinastih oblaka iznad horizonta na severu. Potom zborni znak. Ljudi stoje ispred šatora na priobalnom delu kraj utoke dveju reka. Oluja diže sitan pesak u vazduh i ljudi zaklanjaju rukama oči. Dižu poglede. Hiljade ljudi i samo jedan uzvik. Pala tvrđava! Pao grad! Sreća. Radost. I odmah potom neobuzdano veselje. Grle jedni druge. Gore je upravo skinuta s jarbola Prorokova zelena ratna zastava. Radost. Sreća. Jedan počinje pesmu.

Sat kasnije, prethodnica se penje na tvrđavu. Za njom i konjanici. Najzad i crno-žuta zastava na jarbolu. Još jedan sat, a onda ulazi i Princ sa svojom pratnjom. Klicanje. Konji su ukrašeni trakama. Vojnici duž celog puta. Radost. Sreća. Zahvalnost takvoj sudbini. Na kraju, sve se izdržalo, a čovek je ostao živ. Poklici. Ura za komandanta! Živeo Princ! Dug život i još mnogo sreće Eugenu Savojskom. Ređe, ali tu i tamo ipak jasno razaznajni, i drugi poklici. Živeo Šteklajn. Ura za hrabrog Šteklajna. Neka poživi dugo i neka mu dadnu za biskupa! I na to dobrodušni smeh. Ili za papu! – viče jedan mundirdžija. Pa još više smeha. Sada se smeje i Princ. Radost. Veselje. On se osvrće i migom daje znak vojnom svešteniku koji jaše iza njega.

Princ se useljava u raskošne prostorije, onakve kakvim ih je ostavio veliki vezir. Sve je tu. Divani. Umetničkim vezom presvučeni. Oniski stolovi. Kovčezi. Zidne police za spise. Knjige. Sve, osim visokih stolica i stolova. Princ i to naređuje. No prolazi mnogo vremena pre nego što je u gradu pronađeno nešto upola odgovarajuće, u kući nekog bogatog srpskog trgovca drvetom. Stolice su bar pozlaćene, a sto je s mermernom pločom prošaranom lepim ružičastim i širokim žutim žilama kojima se Princ čak i divi. Sada ćemo se dati na rad, prijatelji moji, a kroz dva sata služi se obrok. I okrenut posluzi: vi ćete morati da zapnete! Veliki sto za dvadeset osoba. Svi moji oficiri, od kapetana pa naviše, dabome, i naš dragi Šteklajn, dakle biće nas dvadeset i jedan. Krenite, i da se počne sa spremanjem. Aha. I u crkvu na molitvu. Nadam se samo da nećete naleteti na neku džamiju, ali tu Vi možete pomoći kao sveštenik. Zastore napolje. Preko kurana nekoliko marama. Dve, tri molitve, krst unutra, i eto vaše crkve. Ne izgledate mnogo veseli, Šteklajn? Šta je bilo? Ništa sada? Prvo na molitvu? Može i tako, Šteklajn. Kad pođete, pošaljite mi ovamo mladog Štarhemberga i onu dvojicu Palfijevih. Počeću obezbeđivanjem granice prema zabrđu, a prvi radovi već od sutra ujutro! Onda, vidimo se kasnije, Šteklajn. Do večere, već ćete se dosta pomoliti.

Nailaskom noći oglašavaju se zvona za obed. Šteklajn ulazi u blagovaonicu među prvima. Krupan, snažan čovek širokih ramena. Crna kosa kratko podsečena. Brada potkresana. Iako ima više od četrdeset godina života, nema nijedne sede. Sada je u crnoj redovničkoj odeći Društva Isusovaca. Lice izgleda bleđe nego obično, nos još tanji, ali zato su usne pune i crvene kao i uvek. Oči nemirno šaraju unaokolo. Pogled je srčan i prodoran, ali oči šetaju pa šetaju, i to ne samo zbog toga što posmatraju čudo koje je posluga ostvarila. A opet, ima toga dosta što privlači pažnju prvih uzvanica. Čitava dvorska posluga u Princa morala je raditi ne samo brzo već i samopožrtvovano. Sve je u tvrđavu doneto iz skladišta s druge obale reke. Visoki svećnjaci od srebra. Damastni čaršavi. Pribor. Porcelan. Pa i sam sto i stolice po svoj prilici dolaze iz kuće srpskog trgovca drvetom. Uz to idu čaše, koje sigurno dolaze iz riznice velikog vezira. Visoki putiri od paučinasto tankog stakla, pa još u duginim bojama. Još koji minut, i oficiri su se okupili. Ulazi Princ. Ponovo klicanje za dug život. Ovog puta tiše nego ono što su izvikivali vojnici na ulicama, ali ništa manje srdačno, ništa manje odano i Princu privrženo.

Već posle trećeg posluženja Eugen daje da se pozove kuvar. Hvali ga pred punim stolom. Takvo umetničko delo u tako kratkom vremenu, prijatelju moj! Kuvar se klanja skoro do zemlje. Smeje se. Kaže da pored tolikih ukusnih sirovina koje je veliki vezir ostavio za sobom, to i nije bilo tako teško. A kad posle obložene dunavske ribe sa začinima od trava kao peto posluženje dođe pečena jagnjetina s neobično voštanožutim gomoljikama, onda za neko vreme utihne svaki razgovor. Dolce alla Turca, uzvikuje Princ veselo kad na kraju posluga unese slatkiše sa cimetom i ružinim medom, a uz to i crnu kafu. Još četvrt sata i Princ ustaje. Okreće se upravo Šteklajnu. Izvrsni tokajac sa ovog stola jedva ste i takli, prijatelju. Ali još boljem slatkom vinu sa Madere u susednoj sobi svakako nećete moći da odolite! Tako se bar nadam! Dakle, prelazimo tamo, gospodo!

Preko, u manjoj svečanoj prostoriji iste tvrđave, opet stoje divani velikog vezira poređani duž zida. Ali niko ne seda. Ljudi stoje. Pričaju. Grupe se sastavljaju, pa rastavljaju. Između njih posluga s čašama na pozlaćenim poslužavnicima. Vino s Madere je izvrsno, mada čoveka čini umornim. Na kraju, bio je to i naporan dan. Oficiri, jedan za drugim, gledaju da se povuku, da se oproste za počinak. Na kraju ostaju još samo Princ, mladi Štarhemberg i Šteklajn. Eugen šalje na počinak i mladića koji jedva ima dvadesetpet godina. Vi to razumete? Šteklajn i ja imamo nešto da popričamo. Štarhemberger čini naklon i ne primećuje sveštenikovo čuđenje. Mnogo je zadovoljniji što može tako brzo i bez buke u krevet. Da sednemo, kaže Princ, i posluga odmah prinosi dve stolice i između njih mali sto od ebanovine. Čaše duginih boja zaostale od velikog vezira stavljaju na plave porcelanske tacne. Nalivaju i bez naređenja vino s Madere. Flašu ostavljaju na sto, između čaša.

Časak kasnije, Šteklajn zapaža šta je to tako neobično. Princ je inače čovek koji uvek brzo i direktno prelazi na stvar. A sada počinje da priča o osnivanju i sjajnom razvitku mog Društva Isusovaca. Véze o našem Ocu Ignaciju. Zna čak Polanku i Laineza, naravno i plemenitog Franca fon Borja. Prelazi sa Španije na Japan. Divi se Francu Ksaveru. Preko Indije i Persije vraća se na Tursku. Priča o sultanu. Slab je to čovek. A zemlja je postala prevelika, već je prešla zenit svoga razvoja. To valjda ne može tako ostati? Zar to Princ hoće samo da ćaska, i to baš sa mnom? Popijte, Šteklajn! Princ sam naliva sebi čašu. Drugu gura preko stočića. Sada pije i sveštenik. Oduševljen je. Pa to je rajsko vino! Princ se smeje. Može ipak biti, Šteklajn, da u raj samo stižu trezveni i uvek budni? Tek sada se smeje i sveštenik. Pijanci ne stižu, Prinče, ali svakako oni umereni, koji sa zahvalnošću primaju ono što im Bog poklanja. I onda, u jednom trenutku, Šteklajnu je jasno da je Princ došao na ono što je hteo. A Vi? Te dve reči Princ izgovara glasno i odsečno. Ja sam čovek sa iskustvom, Šteklajn. I ja Vas poznajem. U nekoliko pohoda bili ste moj vojni sveštenik. Uvek ste se žrtvovali. Umirućima ste davali pomazanje. Bolesne obilazili. Brinuli za njihovu negu. Kad je trebalo, sami ste ih pazili. Znam kako ste se u vreme kuge predano poneli, kako ste se razboleli i bolest preboleli. I kasnije ste, za vreme bitke, stajali između redova, ranjene ste zbrinjavali, tešili, samrtnicima uz uzglavlje stojali a onima što oklevaju podršku davali kada ste ih na front odašiljali u borbu protiv nevernika, protiv pobesnelog Islama koji je izgubio svaku trpeljivost za neku drugu veru. Poslednje je bilo pre nedelju dana, za vreme naše velike, uspešne bitke. Ali ja mnogo vidim, Šteklajn. Od toga dana Vi više niste onaj isti. Dakle, u čemu je stvar, Šteklajn? Zapažao sam to! Od te bitke, više niste živeli kao ranije. Ljudima ste se sklanjali s puta. Ranije ste ih tražili! Sada ste danima ćutali. Najpre ste postali malodušni, potom tužni, na kraju očajni! Poznato mi je to, Šteklajn! Ne bih bio nikakav dobar vojskovođa, kad ne bih umeo da prosuđujem raspoloženje ljudi koji me okružuju! Dakle, u čemu je stvar, Šteklajn?

Sveštenik ćuti. Okleva. Gleda mimo Eugena prema vratima. Ovaj se smeje: Nema izvlačenja, Šteklajn. Ovaj još okleva. Ćuti. Uzima čašu. Ispija. Još jednom je puni. I tek posle toga Šteklajn počinje, govori polako, tiho, stalno zastajkuje i premišlja. Tačno ste zapazili, moj Prinče. Bio sam poremećen prošle nedelje. Više nisam, mada može tako izgledati. Oklevam. Na drugoj strani kažem sebi, a zašto ne sada? Svaki je trenutak pred Bogom jednako dobar. Već sam pisao svojim pretpostavljenim u Beču. I onda ću i Vama već sada reći o čemu sam u svom pismu govorio. Molim da budem razrešen, moj Prinče! Ne mogu više da idem s vojskom!

Sada Eugen gleda mimo Šteklajna prema vratima. Ozbiljno. Zamišljeno. Ali na veliko sveštenikovo olakšanje, ni najmanje ljut. Nešto glasniji nego pre toga i nešto malo sigurniji, Šteklajn nastavlja: Znam ja to, moj Prinče. Posmatrali ste i po svoj prilici već mnogo znate. Ili bar slutite. Bitka za Beograd bila je grozna, kaže Eugen. Da! Sad Šteklajn priča ubrzano. Takva je bila, moj Prinče! A vi znate i to da sam na početku bio u borbenim redovima. Da sam uvek bio uz vojsku. Da sam koliko pred bitku čitao molitvu, pa čak i u prvom predahu. Ali tada je naišao najžešći bes kakav ni u jednom pohodu, koje sam do sada pratio, nisam doživeo. Turci su bili kao vuci a naši kao medvedi koji svoga vuka jednostavno rastrgnu kad ga se dočepaju. Nijedna strana nije imala zarobljenike vredne pomena. Bilo je to kao neko pijanstvo. Besnilo. Ubijanje, kao što su nekada bahantkinje ubijale za svoga Boga. Ali mi smo hrišćani! A ja sam sveštenik još uvek blaženog Isusa! I onda, vidite li, moj Prinče?

A Eugen vidi, za trenutak ćuti, klima glavom. Znam, Vi razumete, moj Prinče! Znam, u isto vreme, da ćete razumeti ako Vam sada kažem da više ne mogu ostati vojni sveštenik. U onoj bici pre nedelju dana, ubijanje je postalo samo sebi cilj! Pobeda je bila sporedna stvar. Niko na pobedu nije ni mislio. Samo na ubijanje. Smrt nevernicima, to je svaka strana uzvikivala, i sve činila da smrt donese onima što u nešto drugo veruju. I odjednom, za vreme te bitke, moj Prinče, ja više nisam bio tu samo za naše, već za sve ljude. Možda Vam je to palo u oči, ili Vas je neko izvestio. Odjednom mi više nije bilo moguće samo naše ranjene da gledam. Počeo sam da uzimam sebi i bespomoćne Turke, koje su, uostalom, kao ranjene često ubijali na mojim rukama. Razjario sam se. Hulio sam. Potpuno nedolično kleo. Malo je trebalo da i ja, u nekoliko mahova, kao turski prijatelj nastradam uz njih. Vi to znate, moj Prinče. Uvek sam se žrtvovao. Uvek bio tu za ljude. Kugu sam preživeo, od koje sam se i sam razboleo negujući zaražene. Do sada sam prosto mislio da samo za hrišćane treba da budem tu. Tačno. Pozivao sam u boj protiv nevernika. Protiv Turaka i drugih. Ali nikada više to neću činiti! Nikada više, jer mi je klanica od pre nedelju dana otvorila oči! Nije li jedan Bog sve načinio i ne održava li sve nas u životu? I neka budu blaženi, rekao je Sin, jer na njima će carstvo ostati, blaženi oni kojima je mir na duši, jer će se oni Božjom decom zvati. Od sada pa dalje, moj Prinče, hoću da budem sol ove zemlje, ali ne samo hrišćanske zemlje! Sluga čitavog Sveta, ne samo Našeg!

Ispijte svoje vino, kaže Eugen. Već govorite promuklo, posle ćete bolje govoriti. Šteklajn poslušno diže čašu. Brzo je prazni. Baca pogled na Eugena. Oseća njegovo slaganje. Meni je razumljivo, moj Prinče, da ćete se Vi i dalje boriti za Boga i otadžbinu. To je Vaša dužnost, Vaš životni cilj. Ali to više nije moja dužnost, nije više moj životni cilj! Za mene je to od sada blagost, i to i prema Dobru i prema Zlu! Protiv Nevernika! Naravno! Ali nikada više pokoljem! Samo još kroz reč koja ubeđuje! Mirotvorna misija umesto rata! Tako će biti! Tome se zavetujem ovde i sada. Niko me od toga neće odvratiti. Snagom reči zalagaću se za svet mira, u kojem jagnje leži kraj lava. Islamsko carstvo je teško preobratljivo. Vaša snažna ruka, moj Prinče, i dalje će uspešno braniti naše zemlje od muhamedanske vojske. Moje dužnosti kao sveštenika biće nešto drugo. Nebrojene povorke neznabožaca čekaju preko u novom svetu, čekaju u Aziji, u Africi, da najzad čuju reč našeg Gospoda, da im Jevanđelje bude obznanjeno. Hoću da budem glasnik tom novom svetu. Tom svetu mira i onom svetu s druge strane Okeana. Nikada više protiv nevernika, moj Prinče. Uvek samo protiv Nevere. Toga ću se od sada držati.

Eugen ustaje. Posle njega i sveštenik. Za trenutak vlada tišina. Eugen pruža ruku Šteklajnu. Mnogo sreće u Vašem novom svetu, prijatelju moj! I molite se, ovde ili tamo, za jednog čoveka koji ništa drugo ne može biti do vojskovođa! Princ okreće leđa. Brzim korakom izlazi iz sobe.