PEĆ 1692.

 

 

Ljudi su mislili da je to neki jurodivi. Tek je bilo tri dana kako beše pristigao u Peć. Išao je bosonog i bilo je očigledno da je oduvek tako išao, jer mu je koža na tabanima tokom godina postala debela s prsta i nalik na oputu. Nosio je sive čakšire i preko njih mantiju koja je nekada morala biti istinski crna, ali koja mu je dosezala samo do kolena. Od svoga dolaska nikada nije ni reč progovorio, a ljudi iz Peći su od početka izbegavali da govore s njim, imali su kao neki zazor, nalik onom koji se iskazuje pred slikom Sveca koji u svom neuhvatljivom sjaju daleko prevazilazi carstvo razuma.

Mnogi su mislili da je morao doći iz manastira Sveti Kliment na Ohridu, jedan je govorio da ga je video u dolini Radike, a drugi čak u Kragujevcu. I sultanovi ljudi, isto, ostavljali su ga na miru kad je išao ulicama, kad bi ovde ili onde priseo, pa opet nastavio da luta, da bi noćom, pod otvorenim nebom, podno brega pod nekakvim drvetom odspavao, predanuo i sledećeg dana ponovo se pojavio, da osmatra i da očekuje. Šta? Dok Mesec ne bude pun? Ili dok se ponovo ne istanji? Ali trećega dana oko podneva i u vreme najveće letnje žege godine Gospodnje 1692. u Peći se tada zbi ono o čemu će ljudi tamo još godinama posle toga pripovedati, da bi o tome i deci i deci te dece pričali, sve dok posle mnogo vekova ipak to ne bi palo u zaborav.

Neznanac, ili jurodivi kaluđer kako su ljudi još o njemu mislili, koji tog jutra beše priseo nedaleko od džamije, najednom se pridigao i žurno, kao nikad pre toga, niz sporednu ulicu s baštenskim zidovima i mestimice ponekom kapijom, krenuo prema Patrijaršiji. No nije otišao pravo do ispred ulaza, već je ostao sa zadnje strane i zaustavio se pred dvokrilnim prozorima apsidne crkvice, stojao je tu na parčetu zemlje s tamnozelenom od sunca pozlaćenom travom između starih borova. Počeo je da priča, a izgledalo je kao da zna da oni kojima se obraća nisu više tu, pa čak i da su tu, da ga ni onda ne bi čuli. No njemu je u njegovoj zaumnosti to bilo svejedno. Dve dobrano stare žene naiđoše tuda, videše ga i zastadoše iza dva bora, u senci. Posle su one bile jedini svedoci onoga što se tu zbilo, no tada su jedva mogle razabrati šta je govorio, ili su čule samo odlomke, osim ponekad, a tada je ličio na očajnika, kada bi počeo da zaziva, čak i da viče, mada to nije bilo često. Najpre je govorio tako i obraćao se onima koji ga nisu mogli čuti, obraćao im se kao braći. Kumio je da se, iako su oni to već davno učinili, ne kane seliti na Sever, jer jednu zemlju ovoga sveta zameniti za neku drugu značilo bi, ipak, mnogo joj veliku važnost pridati. Na kraju krajeva, ma koja zemlja ovoga sveta tu je samo za telo, a Crkva u svome jedinstvu sa Gospodom Isusom Hristom je ona zemlja u kojoj duša prebiva, a da li gore na Severu ili ovde, to je svejedno. Zemlju u kojoj bi duša prebivala mogli bi nastaniti na svakom kraju zemnoga šara, a to znači da je ona i ovde, na rodnoj zemlji, od pre hiljadu godina. Zašto ja ovo pričam?, iznenada je upitao sam sebe, i odgovorio da je prosto stekao uverenje, bolje reći da ga je obuzela slutnja, da tu može biti nekakvog greha, koji se već vekovima više ne doživljava kao takav, jer Isus Hristos nije ono jednom rekao da čovek treba vlasti težiti i neprijatelje mrzeti, već smeran biti i sve i svakoga od srca voleti. Onda je počeo da viče, da dovikuje tamo onima koji ga nisu čuli jer su se već davno na Sever bili odselili, da je, eto, jednom i sultan došao i da su se moćnici u zemlji ubrzo od Gospoda Isusa odbili i velikom Proroku okrenuli, i da sada male, ništavne i sirote, one koji su zemlju gradili i još je izgrađuju i koji su Hristu ostali verni, kao nikada ranije pritiskaju.

Jedna od onih starih žena iza levoga bora pribra hrabrost, pristupi mu i reče da on neka ne viče tako. Osim nje i njene pratilje, ionako ga niko ne čuje. On se i ne osvrnu na nju. Ona se povuče opet u senku, a on nastavi da priča kao u početku i videlo se da to govori malim, ništavnim i siromašnim, a govorio je da su sada sveštenici ostali bez vere i da su se odselili, jer Hrista nisu obznanjivali kao slugu svoje dece, koju on voli, ni kao dobrog Gospoda koji isceljuje, i teši i blagost širi kao sunce u proleće, već su ga kao kneza jedne zemlje slavili, pa čak ni kao kneza neke duhovne zemlje, već kao ovozemaljskog kneza, a pri tome su i sami želeli da budu knezovi na ovoj zemlji, jer se inače nikada ne bi preselili onamo na Sever, daleko od devičanstva ovih planina do one ravnice na Velikoj reci gde prebivaju greh i pohlepa. Onda poče opet da viče i upita one, one koji ga nisu mogli čuti jer su se već davno bili odselili, ne znaju li oni da je Gospod Isus iz hrama trgovce izagnao, i da su se oni sami u zemlju trgovaca povukli da tamo izgrade carstvo koje ovome, a za to bi se oni pobrinuli, nimalo nalik ne bi bilo. Ovde vlada sultan, ali gore na Severu vlada veliki greh pohlepe koji najposle vodi tome da se čovek uveliko raduje vlasti, uticaju, da ima želju za vladavinom, svemu onome, znači, što je Isus kao Mesija uvek za svoga zemnog života samo otklanjao, da bi nam kao uzor poslužio i znak dao da ga u tome pratimo.

I dok je on vikao, naiđoše tri sultanova nizama koje je tuda vodio put nazad ka njihovoj kući, i ugledaše ga baš u onom trenutku kad je, tako vičući, pao na kolena i ruke uzdigao ka nebu, kao da za one, one koji više nisu tu i koji ga zbog toga ne mogu čuti, uprkos svemu hoće da izmoli odozgo podarenje razumevanja. Tri sultanova nizama se zasmejaše i zastadoše, a onda uzeše u ruke luk i svaki po jednu strelu, a smejali su se kao da je sve to neka mala vesela zabava pred ručak i spavanje koje dolazi iza toga.

Jedna strela probode neznanca ispod trbuha, druga mu probode glavu, treća grudi, ali ne i njegovo srce, iako je strelac baš tu ciljao. A ovaj nije znao otkuda to da ga ne može potrefiti. Nije mogao znati da je taj sumanuti, sada već mrtav i na zemlju prostrt kaluđer, još pre mnogo godina svoje srce poklonio Bogu, i da ga on otada, a otuda i na današnji dan, od svake rane čuva.