Lavica

 

 

Odrasli su ganjali mladunce koji su bili sporiji, ali su umeli da koriste svoju prednost, provukli bi se kroz račvastu granu i već bi bili daleko, dok su odrasli morali prvo da se spuste pa onda opet da se uzveru. Mladunci su okretali glavu i posmatrali. Kad bi odrasli pristigli, oni bi jednostavno poskakali na zemlju. To odrasli nisu mogli da izvedu bez opasnosti. Onda bi mladunci ponovo odskočili i umakli kroz račvastu granu.

Odrasli su se umorili ili su prosto izgubili volju. Posedali su kako gde po kavezu na nekom zgodnom mestu i nadgledali mladunce koji su izazivački i pakosno tražili i nešto više od njih. Ali odraslima je bilo dosta i ostali su na svojim mestima. Češkali su se po leđima ili nogama i s dosadom gledali kroz rešetke na jedno i jedino ljudsko biće koje je stojalo spolja ispred kaveza i zamišljeno zurilo u njih, gledali u tu ženu, sigurno već preko pedesetih, koja je zbog vetra nosila maramu na glavi, ravnodušno i bez zanimanja bacali poglede ka ženi koja je stojala ispred, posmatrala i razmišljala, ali koja još nije znala šta joj je toliko smetala ta jurnjava po kavezu i šta ju je u toj majmunskoj trci toliko odbijalo i toliko joj nedopadljivo bilo da je upravo počela da žali što je danas, kad je imala slobodno prepodne, tako rano došla u zoološki vrt i možda, stvarno, u tom trenutku bila i jedini posetilac.

Okrenula se i pošla dalje do kaveza sa gepardima. I ovde je jedan ganjao drugog, dok je treći sedeo na travnatom brežuljku i dremao. Pošla je do jezerca s patkama. Tu su plivale prelepo šarene, žutomrke ptice s peruškama crvenih vrhova, zelenkastih vratova i zagasito crnom glavom, a njoj su ličile na Kineze koji su se upravo okitili za neku veselu selidbu. Ali i ovde su se gonili međusobno, ovog puta je jedan mužjak gonio drugog zbog neke ženke ili da bi, prosto, pokazao svoju nadmoć i vlast.

Pošla je nazad do majmuna. Tamo je već bila počela nova jurnjava, i ponovo su odrasli jurili mladunce. Stala je da razmišlja o svom detinjstvu i o tome kako bi često i vrlo rado sedela u bašti ili samo u dnevnoj sobi, tek da bi sanjarila, nešto zamišljala, neki lep doživljaj možda, ili samo dobru ocenu od uvek nenaklone nastavnice koja je i sama imala svoje probleme. Ali uvek je posle kraćeg vremena majka bivala tu i ulovila bi je, pri čemu se smejala i govorila da ona ipak treba da skače i trčka okolo, da dete njenih godina ne treba tek tako da sedi i zuri u prazo, već da sve na svetu poželi da sazna, da bi svet jednog dana bio njen.

Ponovo se okrenula. Sada je bržim korakom nego ranije otišla do nilskih konja. Tu se nadala miru. Kad je pristigla, životinje su u vodi ležale na odstojanju, nedohvatno. Polovina leđa i moćna glava virili su iz vode. Onaj veći je zevao. Njegova snažna čeljust, s ružno žutim krnjadcima zuba debelim kao ruka, bila su široko razjapljena i ona se naježi pred tim ždrelom za koje pomisli da bi u njemu cela celcata mogla nestati u nepovrat.

Pošla je dalje pored divljih zečeva, koji su ganjali jedni druge. Otišla je do tigrova, i jedan je ležao na podlozi koju je neko pričvrstio za panj. Tu je hteo i drugi, ali posednik podloge ne htede da ga pripusti i pokaza mu zube. Drugi odskoči od njega i obigra duž ograde, da bi najzad prilegao iza zaklona od bambusa. Ubrzo se učini da zver spava i ona pomisli kako tigar sada zamišlja da je to život baš po njegovom ukusu, život kakav sada ne postoji i kakvog na ovom svetu nikad i neće biti, a možda on sada još sanja i o nekom raju u kojem bi drugi bili obzirni prema nečijim željama i očekivanjima.

Prošla je kraj gmizavaca. Svaki je potpuno mirno i nepomično ležao uz ivicu kakve barice. Ušla je u deo gde se drže zmije i tu, isto, nije bilo nikakve kretnje. Prišla je gušterima. Sad, da li je baš bio običan zelembać, ili kamenjar i leguan. Nije znala ni da li su živi ili ne. Svi su mogli biti i od gipsa i veštački naslikani kao ukras u kavezu. Ovde se ne živi, pomislila je. Ovde se samo vegetira. Istrčala je iz kućice s gušterima. Potrčala je naviše i jedan od čuvara koji je slučajno prolazio isprati je pogledom, jer je trčala brzo kao da joj je neko za petama. Ali čuvar je bio naviknut na to da se mnogi ovde u kući s gmizavcima uplaše da hoće brzo napolje. Tako ju je brzo zaboravio.

 

Pored je bila ograda za lavove i ona odahnu. Jedna lavica sedela je mirno i opušteno pod lisnatim natkrovljem i spokojno gledala u nju. Onda životinja prenese pogled preko nje daleko na nebo, osmotri oblake ili ih ne osmotri, možda samo pogleda ono plavetnilo između, u svakom slučaju je ta lavica sedela i gledala, i to je bilo sve.

Žena s maramom na glavi stojala je kraj ograde. Posmatrala je lavicu i ujednom bila srećna i zadovoljna. Zbog čega? Pomisli kako lavica nikako ne bi mogla biti razlog za to. Osmotri i potraži pogledom iza rešetaka. Časak kasnije domisli kako lavica ne bi mogla biti smeštena sama u tako velikom i tako lepom prostoru. Ali pod lisnatim natkrovljem samo se ta lavica mogla videti. Žena je stojala i gledala i očekivala u svakom trenutku lava, ili bar drugu lavicu, koja bi bila jača od ove i koja bi mirnu zver oterala s njenog plandišta, da bi ona sama sela na njeno mesto u senci. Ali ništa se ne desi.

Kad je žena odstojala i dobrih deset minuta provela u osmatranju, najzad shvati da je zver sama u svojoj ogradi. Da li su druge životinje uginule? Da ih Uprava nije prodala nekom drugom vrtu? Da ih nisu zatvorili u neki drugi kavez iza ove ograde? Možda su obolele? Ili će odmerena lavica pod lisnatim natkrovljem uskoro dobiti mlade? Hoće li to da je paze i drže odvojenu od drugih? Ali zar tada ne bi morala u kavez ili u onu kuću iza ograde? A druge bi bile ovde izagnate?

Prošlo je još deset minuta, a lavica je i dalje sedela pod lisnatim krovom. Sada je ovo spokojno stvorenje zaista pratilo pogledom oblake koji su prolazili. Žena je slutila da je životinji baš lepo i da uživa u spokoju i odsustvu razgalamljenih đaka, i da uživa što tu nema ni lava. Brzo je žena postala uverena da je ovoj životinji svejedno da li je lav možda mrtav, ili je oboleo, ili je prosto negde nedostupan. Uz to je ova lavica, tako je mislila usamljena posetiteljka zoolooškog vrta, sigurno uživala u tome što nema ni njenih saplemenica koje bi je svojom zamarujućom rikom i tumaranjem mogle odbiti od njenog lepog mesta u senci.

Tada se žena s maramom na glavi okrenu poslednji put tog ranog prepodneva u zoološkom vrtu. Nije pogledala ni u jednu ogradu koja joj se nalazila na putu do izlaza. Kad se već našla na rešetkastoj kapiji i već stojala napolju u parku, postade joj lepo, tako dobro, pomisli, kao onoj lavici u njenom malom carstvu. Žena se osmehnu, jer je znala šta joj sad valja početi.

 

 

BELEŠKA O PISCU

 

 

Peter Ebner (1932, Beč), objavljivao je priče u najuglednjim evropskim dnevnicima, nedeljnim listovima i časopisima (Di Velt, Di Prese, Literatur und Kritik, itd). U Jugoslaviji su njegove priče objavljivane u NIN-u, “Pravoslavlju” i “Politici”. Njegove prevashodne teme su odnos čoveka prema veri i prema životu u savremenom svetu, a poslednjih godina napisao je nekolike priče koje se najneposrednije odnose na ličnosti i događaje iz srpske istorije. Uskoro će u Beogradu biti objavljena zbirka priča Petera Ebnera pod naslovom “Srpske priče”.