Flautist

 

 

To je dakle bio pucanj iz pištolja. Nikada nisam mislio da će sve biti tako lako. Prapucanj. Novo rađanje, ako budem imao sreće i ako je tačno to što se priča o smrti. Otvaraju se neka vrata, onda uležu u ragastov za tobom, i evo te preko. Prapucanj, a opet mio zvuk. Tako sam, zapravo, sve i očekivao. Prapucanj, a istovremeno kao prvi klavirski ton u drugom Šopenovom koncertu. Slutio sam. Nešto kao uvod? Možda previše teatralno? A zašto i ne? Sada je moralo tako biti. Ali, vratimo se meni. Sve po planu. Bez imalo oklevanja. Inače taj prvi pucanj ne bi imao nikakvog smisla. Još jednom onaj prapucanj. Zašto da ne? Zvuk, koji će biti jak a istovremeno i mio.

 

Nije moguće! Tebe ovde da sretnem? U ovom provincijskom gnezdašcu? Celog leta smo oboje učestvovali na velikim festivalima, a nikad se nismo sreli! Dođi, tamo preko je jedan café. Da popijemo po nešto i ispričamo se. Valjda imaš vremena? Pazi, ovde vozači jure kao da su u velegradu.

Nekoliko minuta kasnije evo ih oboje kako sede za crno premazanim stolom od livenog železa sa sivom mermernom pločom i već kuckaju kašičicama u šoljicama za kafu. Levo uz prozor sedi Frančesko Klamp, čuveni violinista, srednjih četrdesetih godina, visok, vitak, s vencem slamnožute kose oko vrlo visokog čela. Mekane, široke usne, a iznad svetlih brkova vrlo uzan i jako štrčeći nos koji njegovom licu daje nešto od ptice grabljivice. Dva sasvim tamna, kestenjasta oka, koja pri prvom susretu veoma začuđuju, jer svako na bledom licu s retkim pegicama od sunca očekuje plave oči. Prema njemu sedi Janina Berenda, najcenjeniji alt muzičkog sveta ovog vremena, a njeni prijatelji i obožavaoci misle čak i ovog veka. Kao i mnoge pevačice njenog glasovnog faha, i ona je moćna pojava, krupna, kipeća, i veoma uspravna držanja, kao i sve pevačice. Nemica s izgledom južnjakinje. Jedan neupućeni kritičar u nekoj prilici nazvao ju je nezakonitim detetom Andaluzije. Gužva crne nakolmovane kose, svetlo tonirana stakla naočara, koje bi mogle biti i naočari za sunce. Nema posmatrača, ako nije unapred obavešten, koji bi joj dao više od četrdeset godina.

Evo kako smo se udobno smestili. Ipak je bila dobra ideja da ovde dođemo. Ali da ti kažem, sjajno izgledaš. Nemaš nijednu sedu. I izgledaš vrlo odmorno, kao da u Evropi nije ni bila sezona festivala! Sada Janina Berenda stiska usne u dve sužene linije i smeši se svojim isto tako suženim očima sagovorniku koji sedi spram nje. Hvala za cveće, ali ti, dragi moj, više mi, nažalost, ličiš na čoveka kojeg treba sažaljevati. Mora da si proživeo neko teško vreme. Daj pričaj, šta te je to tako uhvatilo? Frančesko Klamp počinje da odgovara ubrzano, i uočljivo zadovoljan što mu se postavljaju pitanja. Znaš ti kako je to, poštovana prijateljice. Ako neko ne odvežba svoj određeni broj sati za taj dan, brzo se nađe na dnu. Ali, u celini, mogu da budem zadovoljan. Dva puta sam imao u Salcburgu sonatne večeri, i oba puta doživeo veliki uspeh. Posle sam u Drezdenu s orkestrom Muzičkog društva imao dva Mocartova violinska koncerta. Proslavio sam se! Kasnije, u Glindbernu, već je bilo drukčije. Bilo je isto vrlo uspešno, naravno, ali ti znaš kako u Engleskoj može biti dosadno i tamo je opera, ipak, ono glavno. Na kraju sam, nažalost, popustio i ipak dozvolio da me zavede Amerika. Istina, basnoslovno sam zaradio na Holivud-bolu, ali da je to san čuvenih violinista, to nije! A šta si ti radila?

Verovatno ti je poznato da sam se poslednjih godina preusmerila na oratorijume. A kad je neko već jednom tako odlučio, onda mu je sloboda slobodnog izbora prilično ograničena. Do Amerike, nažalost, ove godine nisam stigla, ali nemam ni razloga da žalim. Najpre sam u Bregencu pevala Preciozilu u “Moći sudbine”. Nee, čak ni režija u Bregencu nije od toga napravila oratorijum! Ali pošto sam bila pozvana, ja sam i prihvatila, iako je Preciozila, po mom mišljenju, posebno nezahvalna uloga. Iz hladnog i vetrovitog Bodenskog jezera, potom sam prešla u Štutgart. Tamo je vazduh bio umrtvljen, istrošen do kraja, jedva da se mogao udisati. I u toj najvećoj žezi, oni su stavili “Mesiju”! Dirigovao je Karl Rosner. Nije on ni blizu Tomasa Bičema, ali sve u svemu je to bio uspeh. Onda su došla dva koncerta baroknih arija u Ostendeu. Ne gledaj me tako sumnjičavo, molim te! Normalno, i u Ostendeu ima festivala. I najzad sam bila u Engleskoj, doduše ne u Glindbernu, već u Lodonu. Tamo su mi organizovali promenadne koncerte u Albert holu u takvom obimu kao nikad pre toga. Na programu su čak bila i “Četiri godišnja doba” našeg dobrog Hajdna. Onda shvataš kada ti kažem da sam sasvim zadovoljna. Potom je došao još jedan koncert u Oslu. A ovde sam od pre nedelju dana, da se malo odmorim. I kad te sad ovako gledam, prijatelju, u tom tvom celokupnom plavokosom i belokožom sjaju, onda me podsećaš na Kernea. I on je jedna tako sjajna pojava kao i ti. Valjda poznaješ Kernea? Jedan je od najboljih flautista na svetu! Šta ti je? Što si odjednom još bleđi? Zašto ništa ne govoriš?

Frančesko Klamp odgovori tiho i oklevajući. Draga moja Janina! Kerne nije tako sjajna pojava kakva sam ja. Samo je bio! I nije više jedan od najboljih flautista na svetu. Samo je bio! Oči Janine Berende odjednom se raširiše kao krugovi kafenih šoljica na stolu. Zar Kerne više nije u životu? Pa bio je mlad čovek! Četrdeset godina, ako je imao i toliko! Da nije doživeo neku nesreću? Pa dobro, šta se desilo?

Znači, nije ti poznata priča, konstatuje Frančesko Klamp. Mogu ti samo reći, u našem svetu muzike nisam doživeo ništa jedinstvenije. A pri tome, među našim kolegama svakako ima dosta ćaknutih. Ali ovo s Kerneom je neponovljivo. Frančesko Klamp se prihvata šoljice i prazni je na brzinu. Ponovo je stavlja na sto i započinje priču.

Ovako znači, Kerne i ja nismo bili, da se kaže, baš najbliskiji prijatelji. Studirali smo u isto vreme i uvek smo se nekako jedan drugome nalazili na putu. Ali muzičari su često veoma usamljeni ljudi. Potreban je veliki rad da bi se postigao uspeh. A on je kao flautista morao posebno da potroši mnogo vremena da bi stigao do samog vrha i da bi se tu održao. Svakako ti je poznato da se nikad nije ženio. Njegov privatni život svodio se na veliki broj kratkih i sve kraćih poznanstava s damama. Janina Berenda se setno osmehuje. Poznato mi je da si jednom, tamo nekih godina, zamalo i ti bila među njima. Pričao mi je o tome. Neosvojiva tvrđava, tako te je nazvao. I to je dobro za tebe! Sad možeš biti zahvalna.

Frančesko Klamp se zavaljuje u naslon sedišta. Posle jedne, a on to tačno zna, psihološke pauze koja izaziva napetost, nastavlja priču. Dakle, bilo je to u proleće. Kerne je bio u Londonu. Trebalo je da nastupi na tri koncerta. Ipak, svirao je samo na jednom. S potpunim uspehom. Grajznic mi je pričao da su ga slušaoci četvrt sata izvikivali. Grajznic mi je i pismo predao. Ali o tome ću posle. Posle koncerta bio je uobičajeni prijem. Među mnogima, tu je bio i poznati profesor Vajs. Ime ti ništa ne kaže? Bio je frojdovac, i kao mnogi od njih prešao je u Englesku da bi frojdovski raspoložene Londonce još frojdovskije oraspoložio. I Kerne je započeo razgovor baš sa starim Vajsom, i nije prošlo ni pet minuta a Kerne je počeo da priča o svom životu. Grajznic je stajao baš uz njih i skoro sve je čuo. Nije mnogo prošlo i Kerne je stigao do najličnije ispovesti. Nisam oženjen, pričao je on starom Vajsu. I za to postoji dobar razlog, jer ja toliko radim da bih u onom kratkom vremenu koje provodimo zajedno, i u dugim odsustvovanjima između toga, svakoj ženi brzo postao tegoban. Na drugoj strani, ako je reč o prolaznim susretima sa ženama, nikada nisam sam. Naprotiv! Ne prestajem da se čudim kako mi se srca jednostavno priklanjaju! Ponekad me to, čak, plaši kako jednostavno sklapam prijateljstva, i kako je tada kratak put u svaki od tih kreveta. Poznajem i krepkije i bogatije muškarce, ali onome što ja postižem niko se ne može približiti. Naleću kao komarci na svetlost!

Možda je stari profesor Vajs te večeri već bio umoran, a možda mu je i novija potvrda blaženih sećanja na učenje svog maestra i profesora bila dosadna. Tek, nije se poneo mnogo psihološki. Rekao mu je bez okolišenja: mladiću, flauta je, kao i svaka palica, falusni simbol. Pošto vi flautom rukujete majstorski, i iz nje izvlačite krasne tonove, blizu je pameti da je to sasvim posebno obraćanje damama. Razume se, ta činjenica neće se ni dotaći svesti ijedne od tih mnogih dama koje vas gledaju i slušaju. Ali pogled, a uz to i muzika koju stvarate, u dušama mnogih, rekao bih čak svih, žena izazivaju one reakcije čije su vam posledice poznate i koje ste malopre sasvim tačno opisali. Da se upoznate, malo popričate i odmah potom u krevet! S blagim i dobrodušnim osmehom u očima stari profesor Vajs gleda Kernea preko okvira svojih naočara, još jednom kratko klimne glavom i kaže: Sada vas molim da me izvinite, ja sam star čovek i vreme je da pođem u krevet. Sam, naravno, jer sam već mnogo umoran. Do viđenja! Profesor Vajs se okreće i napušta prostoriju.

Šašava ideja! – kaže Janina Berenda. Stari psihijatar je idiot! Ali molim lepo, otkako su ljudi sišli s drveća i zavukli se u prve pećine, uvek su imali najbesmislenije ideje. Frančesko Klamp odmahuje. Ono neponovljivo tek dolazi! Treba da znaš da se one večeri i Kerne oprostio na brzinu i otišao kući. Tri dana kasnije trebalo je da se održi i drugi koncert iz te serije. Opet da diriguje Grajznic. Kerne je u prostoriju za izvođače stigao tek deset minuta pre početka. Beo kao kreč. Nikoga ni da pozdravi, samo seda na jednu stolicu i zuri ispred sebe. Doduše, posle nekoliko minuta uzima flautu u ruke, ali je ne isprobava. Sedi tako nepokretno i zuri u pod. Na mnogo štošta su ljudi naviknuti, kad je reč o tremi i ćaknutostima pre nastupa. U svakom slučaju, orkestar je već kompletno okupljen. Grajznic uzima Kernea pod ruku, podiže ga i vodi u salu kao što policajac vodi uhapšenog prestupnika. Kerne se valjda ponašao potpuno nezainteresovano, dok je Grajznic bio toliko nervozan da dirigentskim štapićem zamalo nije izbio oko prvom violinisti.

Frančesko Klamp zadržava dah. Odjednom je zamišljeniji nego pre toga. Na programu je, nastavlja on odmah potom, Mocartov koncert za flautu. Sve je spremno. Grajznic podiže palicu. Violinisti polažu gudala. Trenutak najveće napetosti. Sekunda pre početka. I baš u tom trenu Kerne baca svoju flautu na pod, i još je jednom nagazi nogom. Flauta odleće do drugih violina. Kerne izleće iz dvorane. Nije bio spreman da s falusom u ruci stoji na podijumu. Smeškaš se, ali ja ti kažem: sve je tako u dlaku. Malopre sam rekao da smo se Kerne i ja odavno poznavali. Bilo je to bezmalo prijateljstvo, po svoj prilici ono najviše za šta je on bio sposoban. Kerne je, naime, ostavio za sobom oproštajno pismo. Meni napisano!

Dva konjaka i dve čaše vode, obraća se Janina Berenda kelneru koji upravo prolazi. Imaš to pismo? Da, kaže Frančesko Klamp. Nažalost, nemam ga ovde, ali da završim: u tom pismu Kerne priča ono što je Grajznic i pretpostavljao. Nikad više, piše on odmah u početku, neću moći da stojim pred publikom s flautom u ruci. Nikad više neću moći da sviram. Profesor Vajs mi je uništio život! Mrzim ga! Mrzim ga iz dna duše! I onako kako sam ja razoren i dokrajčen, tako i on treba da bude. Najpre ću ubiti njega, pa onda i sebe!

Janina Berenda poseže za čašicom konjaka koju je kelner, u međuvremenu, stavio na sto zajedno s vodom, i prazni je dokraja, zatim poseže za čašom s vodom koju takođe ispija do dna. Uradio je i jedno i drugo, nastavlja Frančesko Klamp. Nabavio je pištolj, otišao do profesora, to jest do njegovog stana na trećem spratu u jednoj od velikih četvrti Majfera. Pokucao je i ustrelio starog gospodina, kad mu je ovaj otvorio vrata. Zatim je morao prošetati Hajd-parkom, pa je seo na stepenište Albert hola i prosvirao sebi kuršum kroz glavu.

Šašavo!, kaže Janina Berenda pošto je malo otćutala. Potpuno šašavo! Tak sada ispija svoj konjak i Frančesko Klamp. Ja to vidim drukčije, kaže on brzajući. Kerne je bio na apsolutnom vrhuncu karijere. Odatle pa nadalje, za njega je moglo ići samo nizbrdo. Ima starih violinista ili starih klavirista koji su briljantni. Ali posle određenog doba, nema više dobrih flautista. Kažem ti, on sigurno nije imao nameru da nastavi, a ono sa profesorom Vajsom nesvesno je uzeo kao povod.

Janina Berenda sada sedi uspravno i napregnuto. Inače, ništa drugo u pismu? Frančesko Klamp iznenada postaje setan. Pisao je o smrti. I kako očekuje da se pred njim otvore vrata koja vode u neko novo carstvo. A poslednje redove pisma znam i napamet, toliko su me potresli! To je bio moj susret s dušom, onakvom kakva ona mora biti, ako hoće da odraste u carstvu muzike, s dušom koja uprkos svim tegobama sudbine ipak ostaje neverovatno osetljiva naspram života, s jednom baš blagom dušom. Blagom, kakav možda još samo sasvim mekani, dugi ton flaute može da bude, neke stare srebrne flaute, neke Panove flaute, ako tako hoćeš.

Frančesko Klamp posmatra Berendu, čuveni alt. Ona gleda kroz prozor, na ulicu, očima ispraća prolaznike, jednog za drugim. Dakle, na kraju pisma, kaže Klamp, Kerne piše: “Ono što moram da uradim, neizbežno je. Najpre ću ubiti profesora Vajsa. Još nikada nisam pucao iz pištolja, ali unapred znam kako će biti. Poznat ti je Šopenov drugi klavirski koncert. Posle možda dugog i pomalo teatralnog preludija dolazi prvi klavirski ton. Jasan i snažan ton, koji istovremeno označava i kraj i početak. Čak sam malo i otplakao. Ali već je prošlo. I neka sada tako bude! Mislim, ti ćeš me razumeti, prijatelju.”