Još samo strah

 

Za Jasminu Tešanović

 

 

Zima je bila duga i hladna. Snega je bilo i previše, i mnogim se putevima nije moglo ići. Uprkos tome, ljudi nisu prestali da ratuju. Okršaji su bili žestoki. Plaćeni su mnogim mrtvim glavama, a živih žrtava raskola bilo je u velikom broju. U proleće, koje je bilo kratko i kišovito, okršaji se sve više proređivahu. Neprijatelju beše pošlo za rukom da ponešto osvoji. U tim krajevima bio je ostavljen jedan garnizon. Ostatak neprijateljskih trupa beše se povukao na svoju zemlju. Leto je bilo počelo, ali u debelim kamenitim zidovima seljačkih kuća još je boravila studen dugačke zime.

Jednoga dana, u to vreme, napolju izbi sunce iznad brega. Ono odagna maglu nad rekom i u početku ogreja bar srca četvoro ljudi na jednom imanju. Sam seljak beše platio glavom bitku za svoju zemlju. Majka, sa šestogodišnjim i osmogodišnjim sinom, i šesnaestogodišnjom kćerkom, beše ostala na malenom gazdinstvu koje se nije našlo u zaposednutom kraju, ali koje nije bilo ni mnogo daleko od nove granice. Svi četvoro su se trudili, išlo koliko išlo, da žive dalje. Mališani su pomagali koliko su mogli. Doduše, previše su bili čuli pucnjave. Još su bežali u zaklon pri svakom sličnom zvuku i za neko vreme nestajali, svejedno da li je vetar polomio neku krtu granu i bacio je na zemlju, ili je sunce nateglo limene table na krovu ambara od čega su one zapucketale. Tako je i majka jednom poslala kćerku na iskraj obližnje šume iza jezerceta, da nabere nešto drva za šporet u kuhinji. Jezerce se nalazilo između imanja i sela. Kćerka se morala uspeti jednom malom uzvišicom, da bi gore stigla do puta, i onda njime do ivice šume.

Tog ranog prepodneva, samo se devojče beše nekud zaputilo. Ona najzad skrenu s puta i pođe lenijom preko polja. Najpre je prišla jezercetu, čija je peskovita obala tu i tamo bila uokvirena žutim ili crvenim cvatućim žbunovima. Kada je stigla do na iskraj šume, začu nekoga kako peva. Glas je bio visok i lep. No njoj ubrzo bi jasno da je to muški glas. Odmah se bacila na zemlju iza jednog žbuna, zabila se između grana sve do u sredinu, gde je mislila da je dobro skrivena, a po rukama i nogama već je bila krvava od trnja. Pritajila se u žbunu i posmatrala. Dole kod jezerceta stojao je vojnik iz njene zemlje. Po svoj prilici je pripadao malom garnizonu ostavljenom za odbranu obližnjeg sela, a upravo je sa sebe skidao vojničku odeću. Njoj je bilo jasno da tamo dole stoji njen zemljak, i da sigurno samo hoće da se okupa. A opet, u jednom trenu joj je sve ponovo bilo pred očima. Gledala je mladog čoveka, koji je sada bio bez odeće. Gledala ga je kako je nehajan i lakomislen, kako poskakuje na obalskom pesku, i ponekad smače prste u hladnu vodu. Ali ona se u isto vreme kupala u znoju i ostajala bez daha, dok najzad u njoj nije ostalo ništa drugo do strah, i bes, mržnja, pa čak nije primetila ni da joj se suze slivaju niz obraze. Gledala je mladog čoveka tamo preko, na obali jezerceta. Gledala je njegovu jednostavnu životnu radost, ali je istovremeno videla i tuđe vojnike u svojoj kući. Majka je onda govorila da će sve to ona sama izdržati. Sva deca su bila dobro skrivena. Ali dva bratića su brzo bila pronađena. A može biti da je ovaj ili onaj komad odeće bio u prednjoj prostoriji, zbog kojeg su se uljezi ponadali nečem više nego majci. U svakom slučaju, oni rekoše da će sinove pobiti ako se kćerka ne dovede iz skloništa. I kad je jedan od vojnika već prislonio dečaku pištolj na slepoočnicu, majka se skrhala, a devojčica je sama izašla iz skloništa. Vojnici su uz smeh strgli odeću s nje, i ono što je često zamišljala kao nešto mnogo lepo, kao uzdarje obostrane ljubavi i nežnosti između nje i čoveka koga će jednom voleti i koji će nju voleti, to je odjednom bilo još samo bol i krv, poruga i bes, samovolja i nasilje, a pošto se otimala i vikala, uljez ju je udario po licu, pa joj je krv jurnula na nos i skoro se ugušila. Mora da je strašno izgledala, jer je oni drugi više ne htedoše. I s poslednjim hlebom pod rukom strani vojnici se povukoše i odoše, dok njoj ostadoše mržnja, bes i strah, i ništa drugo.

Još je bacala poglede preko ka obali, a obnaženi mladić upravo beše ušao u vodu, koja je tu bila samo do kolena. Gacao je okolo, da bi najzad ostao samo da stoji i zuri u nebo iznad jezera. Raširio je ruke i mirno ih držao uvis, kao da će se moliti Bogu. Stojao je okrenut suncu i sasvim uspravan. Obrisi njegovog lepog tela ocrtavali su se naspram svetlosti. I u tom trenutku njoj bi dato da vidi i više, a ne samo mladog čoveka preko na obali jezerceta. Ona vide slobodu i ljudsko dostojanstvo. Vide krunu Stvaranja i vide da će Čovek uvek i iznova biti u stanju da izabere Dobro. Vide svetlost i vide ljubav svakog čoveka prema svakom drugom, i sve to ona vide kao kraj jednog puta kojim se čovečanstvo već zaputilo. Vide ono božansko u čoveku i njegovo pravo na pouzdanje, koje u njemu svoj osnov ima. Ali mirovala je u žbunu i čekala dok se mladi vojnik dole okupao, navukao odeću i otišao. Jer, dok je gore, na iskraju šume, mirovala u žbunu i gledala i videla, dotle iz njene duše behu sasvim nestali i bes i mržnja. Ostao je još samo strah.

 

 

 

 

GAĐENJE

 

 

Već nedeljama ljudi su o tome pričali. Niko nije bio siguran, ali je svako sve znao. Odbrana je bila slaba, redovi su se osipali, nije bilo dovoljno municije, pušaka, vojnika i kad bi neprijatelj došao, ubio bi koga god smatra opasnim. Silovaće takođe. Zašto silovanje?, neke od žena rekoše. Smešno, živimo na kraju dvadesetog veka! Pre pedeset godina, možda. Vremena su bila drugačija, tako nešto moglo je da se desi. Ali sada?, kakvo ima u tome zadovoljstvo? Lepo je u krevetu kad je sve komforno, sa svilenim jastucima i mekanim ćebadima i sa ženom koju voliš, tako reče žena. Ali ta stvar sa silovanjem ne može nikome biti zabavna, zato i ne verujemo u to, mi smo civilizovani, i naš neprijatelj takođe, i zašto onda da se brinemo.

Neprijatelj je stigao, i otpor je bio slab, postajao je sve slabiji. Onda je neprijatelj ušao u selo, u kuće. Ubijali su, koga god su smatrali opasnim, i silovali su, koga god su mogli da nađu.

Bila je mlada i lepa, dvadeset godina, i krila se u podrumu iza starog ormana. Ali se kasnije ispostavilo da su sve bile mlade i lepe i da su se krile u podrumu iza starog ormana. Tako da su je izvukli, pocepali joj odeću i počeli. Prvo vojnik, onda vojni lekar, a onda su je ostavili zato što se toliko borila da je vojni lekar morao da bude nasilan na druge načine, šamarao ju je da bi je ućutkao, i sva ta krv šikljala je okolo, tako da je ostali više nisu hteli.

Vojnici su otišli i pet sati je ležala na podu u podrumu, nepomična, samo je plakala. Onda je počela da se posmatra i videla je sebe na podu kako plače. Šta se desilo? Zašto plačem? Zašto ovde na podu? A ako već plačem, zašto nisam gore, u kući? Svakako su već otišli, ako su novi stigli, sići će dole i nastaviti. Tako da mogu i da ustanem, ali nije mogla, i nije ni znala zašto ne može da ustane i ode gore.

Posmatrala se na podu u podrumu. Glavu je osetila kao centar zamka termita: kraljica je u sredini bila nepomična, a svuda oko nje rojile su njene misli kao vredni radnici, noseći hranu i jaja napred-nazad, pokret svuda, osim u samom centru. A centar je bio njena glava, zatim njeno srce, a onda opet njena glava. Centar je bio prazan osim kraljice, a ta kraljica je pravila jaja. Jedno za drugim, ali ta jaja više nisu bila jaja termita, već njena i ona je bila kraljica termita. Ranije je ta kraljica termita bila sasvim zadovoljna dok je proizvodila jaja. Ali sada je shvatila da ne želi u sebi više nikad da napravi jaje, jaja koja će biti oplođena. A možda tim jajima i nije bitno ko će da ih oplodi, samo da život teče dalje.

Uveče je majka sišla. Otišli su sada, ali ti moraš da bežiš. Ne!, ona je nastavila, a da je kćerka nije ni pitala. Ne! Nisu me silovali. Možda sam suviše stara i propala od teškog rada, i možda su i pogodili da je meni svejedno, silovali me ili ne. Mislim, celog života dobijala sam decu i izbegavala da idem u krevet sa tvojim ocem. Ali ti imaš dvadeset godina, ti si moje najmlađe dete, moja najmlađa kćer. Epa, desilo se tebi, a nisi ni udata. Znam kako se osećaš. Ali rekli su da stižu novi vojnici. Otišla je prva gomila ali drugi mogu opet da počnu. Zato pođi sa dvojicom naših boraca kroz liniju fronta. Oni znaju put i bićeš bezbedna u gradu, oni će brinuti o tebi, pokazaće ti put u tvoju budućnost. Ovde na selu ionako te čeka samo težak rad i jaram, zato idi čim padne noć. Idi kod rođaka u grad, znaš kako se zovu, i neka te Bog blagoslovi.

Stigla je u grad ali rođaci nisu hteli da je prihvate. Otišla je u bolnicu, jer su je vojnik ili čak i vojni lekar možda zarazili. Ne, ništa nisu našli, niti je bila trudna. Zato je nisu zadržali, već su je poslali u kamp gde su druge žene sa linije fronta živele zajedno. Bilo je hrane, dobile su neku odeću, i to je bilo sve. S vremena na vreme došla bi neka žena iz grada koja bi je gledala i koja je ne bi pitala glupa pitanja. Samo je pitala: Šta je sada drugačije? Nije očekivala odgovor, i vraćajući se rekla je da će doći sledećeg dana.

Sedela je na svom krevetu i nije htela da izađe. Nije htela ni da razgovara sa drugim ženama. Sedela je na svom krevetu i znala je da ju je ta žena iz grada pokrenula. Šta je sada drugačije? Da se desilo sa njim koga volim, bilo bi u redu i divno. Ali se sada isto to desilo sa strancem i bez moje saglasnosti. Koja je razlika? Kada sam s njim to radila, koga volim, bio je to raj a posle sam se osećala bogatijom. Sada je pakao i osećam se siromašnom. Ali to što se desilo u osnovi je isto. Pokušala je da se seti lica čoveka u koga je bila zaljubljena i odmah joj je pošlo za rukom. Pokušala je da se seti lica onog prvog, vojnika, a onda je pokušala da se seti lica vojnog lekara i nije mogla da se uopšte seti nekog ljudskog lica. Nije mogla nikakvog lica da se seti.

Ustala je i rešila da izađe. Shvatila je da je preslaba. Zašto odjednom slabost? Nije želela da legne i da zažmuri. Možda više nikad neću moći da legnem sama i da zažmurim. Strah? Da. Strah! Ali šta je sada drugačije? Šta je ranije bilo drugačije? Naravno, gledala sam dok se dešavalo. Ali gde su ta lica? Vojnog lekara koji mora da je učena osoba? Moram da budem hrabra, pomislila je. Moram da zažmurim. Nikoga ovde nema, i ako neko uđe u ovu sobu, to je ili žena iz grada sa čudnim idejama, ili neka silovana žena, kao i ja. Tako da mogu da zažmurim. A onda ću videti.

Zažmurila je i setila se da kad se to desilo nije videla ni lice vojnika ni lice vojnog lekara. Videla je međutim šta je bilo napisano na njihovim licima. Bio je to strah, prekriven onom mrvicom sigurnosti koju nesigurna pobeda omogućava. Videla je potrebu da taj strah prođe i da se nastavi ta nesigurna pobeda. A iza straha i te mrvice nesigurne pobede, videla je u očima tih muškaraca ponos što su jaki, makar na jedan tren. Sutra će biti drugačije, i vojnik i vojni lekar će pobeći, dok će granate eksplodirati svuda oko njih. Ali sada je na nas red, misle oni. Mi smo pobedili! I kad pogledamo oko sebe, ne vidimo našu pobedu, vidimo samo prazninu, nikoga okolo, samo nas, ali ovde dok ovo radimo osećamo pobedu i što je pobeda manje izvesna više želimo da je osetimo.

Otvorila je oči, sela je u krevet i pokušala da se seti. Dugo vremena je sedela i mislila i shvatila ono što tamo, kod kuće u podrumu nije videla na licu vojnika i vojnog lekara. Nije primetila radost ili sreću, čak ni požudu koja se zadovoljava. I pitala se zašto su to radili, ako im nije donosilo radost, sreću i ako nisu utoljavali požudu. Samo ono ostalo, izgledalo joj je, bilo je dovoljno za vojnika i vojnog lekara.

Ustala je i otišla kod prozora. Pogledala je napolje. Proleće je lebdelo u vazduhu, malo, vrlo zeleno lišće prekrilo je drveće, cveće tu i tamo na livadama, i ptice su pevale. Šta je sada drugačije? pomislila je. Žena iz grada će se vratiti i opet pitati. I onda se odlučila. Razlika je u tome, reći ću joj, što me je ophrvalo gađenje, i izgleda kao da će ostati u meni zauvek i do sudnjeg dana. I iako znam da je to greh, sumnjam da će veliki Bog na nebesima biti u stanju da mi ga ukloni iz srca i duše za večna vremena.

 

Prevela s engleskog Jasmina Tešanović