Otmica u praznični dan

 

Klara Asiška (1194–11.8.1253)

 

 

Bila je lepa. Vitka. Lepa. U osamnaestoj. Toliko je bila lepa da su mnoga srca i ne samo mlađih ljudi bivala sluđena kad bi je sreli u gradu, i ostajala sluđena kada bi ti isti i kasnije razmišljali o slučajnom susretu. Tamnu kosu crvenkasta sjaja nosila je razdeljenu po sredini i puštala da joj u dugim talasima pada do ramena, a ponekad, već po njenoj kretnji, da joj prekrije i lice do polovine obraza. Tada je svojevoljnim, naglim zamahom glave zabacivala kosu unazad, i za trenutak se moglo videti uvo ili vrat, dugačak, izvijen, beo vrat oko kojeg nikada nije bilo drugo do tankog zlatnog lančića. Odeća od najboljeg krojača u gradu, na kojoj bogati otac, ponosan na lepotu svoje kćeri, još nikad nije štedeo, bila je tako umetnički srezana, da se ispod nje naslućivalo telo koje je starija i zrelija gospoda upoređivala s telom mlade Venere, a mlađi, doduše, s pobedonosnom uzletelom Nikeom, sluteći, mo’da, da će Klara svagda pobeđivati za života koji je tek stajao pred njom. Lice joj je bilo izdu’eno, ko’a kao najfiniji turski somot, malo potamnela od sunca za vreme dugih šetnji po vrtu roditeljske kuće, a katkad i izvan grada po bre’uljcima na istoku, s nekom od svojih tetaka ili jednom starijom drugom. Usne su joj bile male a usnice pune, ali na svoj način bledorumene, što je mnoge od njenih manje lepih i zbog toga ljubomornih prijateljica navodilo na zaključak o nekoj bolesti koja će se brzo proširiti. No, oči su ipak bile najupadljivije na njoj. Pod gustim obrvama i dugim, crnim trepavicama sijala je boja zlata, sjaktala, pogled je često nemirno obigravao, kao da lepotu cele pojave mora da uhvati na jednoj jedinoj slici tu i tog časa, da bi se ipak u sledećem trenutku opet umirio i nemo, zamišljeno i opušteno počinuo na nekom predmetu posebne lepote, ili na nekoj običnoj i za drugi svet potpuno beznačajnoj biljčici, kamenu ili kakvoj životinjki.

Na dan pre one nedelje, u kojoj su gotovo pre hiljadu i stotinu godina ljudi proslavili ulazak Gospodov na magarcu u Jerusalim, dobila je ona od svoje matere dozvolu – otac joj beše poslom otišao u susedni grad i njegov povratak očekivao se u nedelju – sa jednom od sebe starijom prijateljicom da pešačeći ode do prvog brežuljka iza grada, da se na suncu razgali, jer je zima bila surova i mnogi behu pomrli od bolesti koje inače nisu nimalo opasne, pa je mater njena zbog toga bila još malčice zabrinutija no obično za zdravlje svoje kćeri i vrlo pazila na nju, a opet je jednom u snu videla dete kako širi zar oko sebe kao kakva sjajna zvezda na nebu i muke hrišćana na ovoj Zemlji bla’i utešno i blagonaklono.

Napolju, pristigav do njiva, šumaraka i povrtnjaka, dve mlade žene videše ljude već uposlene oko seče grana za sutrašnji prazik, za procesiju od jedne crkve do druge, onakvih grana i grančica koje bi kao nekada palmove grančice u Jerusalimu bile polo’ene na zemlju, samo što sutra neće preko njih projahati Isus Hristos na svom magarencetu, već će preko njih proći sveštenik s hlebom, koji je Njegovo telo i Njegovo suštastvo. Neko vreme postojaše njih dve posmatrajući kako se grančice povezuju u snopiće koji će na leđima biti odneti u grad. A onda ođednom ceo kraj opuste i tek tada Klara progovori:

“Ti znaš šta je moja mati sanjala?”

“Znam. Videla te obasjanu na dobro hrišćanskog sveta.”

“I to će se obistiniti.”

Kao da je želi umiriti, starija na to obgrli Klaru oko ramena.

“Sigurno će se jednom obistiniti. Tvoj čovek i tvoja deca blagosiljaće dobru ženu i materinski zov mo’e tada mnogima postati uzor.” Klara se nasmeja, i njena prijateljica uze taj smeh kao znak slaganja.

“Već se raduješ. I to je dobro. Ali niko u gradu ne zna na koga bi ti mogla pomišljati, jer tvoji roditelji nikakvu odluku nisu doneli.” Radoznalost njene pratilje učini se Klari toliko čudnom da ona i nevoljno odmahnu glavom, kao da nešto neprijatno, nekog komarca ili mo’da muvu, hoće da odagna sa lica.

“A otkud ti to znaš?”

“Pa molim te, da je doneta neka odluka, moralo bi se makar kad nešto čuti, svakako bi na ovo ili ono bilo izrečeno kakvo zapa’anje, bilo s tvoje ili sa strane tvog budućeg muža.”

“Postoji jedan kojeg je izabrao moj otac, i jasno je da je sve dogovoreno i utanačeno.” Novost toliko uzbudi njenu pratilju da se ona ukopa u mestu i skide ruku s Klarinog ramena. I Klara ostade da stoji kraj nje.

“Ko je taj?”

“Istina ti je stalo da znaš?”

“Zabavljaš se na moj račun.”

“Onda dobro. Ako stvarno hoćeš da znaš, to je Lorenco Ordini.”

“Šta? Bogati Ordini? Ali njemu je već četrdeset, možda i više?”

“To nikom ne smeta, jer ako se gledaju poslovi sve to zajedno treba da bude vrlo povoljno za obe porodice.”

“Voliš li ga?”

“Ne.”

“Pa hoćeš li onda poći za njega?”

“Neću.”

“Nateraće te.”

“Neće, jer sve je pripremljeno.”

Sada je njena pratilja dokraja bila zbunjena.

“Dogovorila si se da te neko otme?”

“Da. To će ujedno biti i otmica.”

Saznanje je za Klarinu pratilju bilo toliko novo, toliko neočekivano, tako iznenađujuće, da se nekoliko trenutaka borila za dah i Klara već pomisli da bi njena prastilja s tako osetljivom dušom mogla tog časa da se bez svesti sruči na zemlju. Ali ta dobra duša, Bogu hvala, ostade na nogama, mada joj je bilo potrebno nekoliko minuta da dođe sebi.

“A ko je taj?”

“To ti na’alost ne mogu reći, jer je to strogo čuvana tajna.”

“Lepi Pagani? Njemu još nema ni trideset, a ponekad se već i moglo čuti ponešto o vama dvoma.”

“Nije on.”

“Pa ko onda?”

“Čuj, niti mogu niti smem da ti ka’em. Ali sutra ćeš iovako i onako već znati.”

Pratilja zagrli Klaru i poljubi je.

“Znači sutra!”

“Da.”

“Sutra ću znati!”

“Da.”

Pratilja poljubi Klaru i drugi put.

“O, Bože, pa ja sam se više uzbudila od tebe.”

“Čuj”, reče Klara, “znam i to da će uskoro sve biti dobro.”

“A tvoj otac? Pa on će dobiti želju da ubije Paganija?”

“Pusti Paganija, da mi sačekamo do sutra, draga moja.”

Potom su dve žene još jedan sat šetale kroz povrtnjake podno brežuljka izvan grada, kroz malene hrastike i du’ poljskih puteva, ali samo su još o beznačajnim stvarima čavrljale i mnogo pre sumraka već su se vratile kući. Pratilja je još malo ostala u kući uz Klaru. Kad je najzad otišla, ispred zalazećeg sunca već su sjajnocrveni večernji oblaci stojali na horizontu sa smračenim nebom naspram sebe. Obe su nekoliko trenutaka posmatrale tu ne baš tako čestu igru. Onda pratilja ponovo pogleda Klaru.

“Neće ovo valjda biti neki loš znak?”

Klara se nasmeja. “Neće. Naprotiv.”

“Kako to? Kao krv crveno, to je uvek loš predznak, i možda tvoj otac već zna sve?”

“Već sam ti rekla da se on tek sutra iz poslova u koje je otišao, a tada će već sve biti obavljeno.”

“Nadajmo se da ćeš do kraja biti u pravu. Pa onda, mnogo sreće i budi mudra.”

“Mudra i srčana”, ogovori Klara.

“Obećaj mi da ćeš biti i oprezna.”

“Da, dušo, to ti obećavam.”

Na to pratilja poljubi Klaru i treći put tog dana i ode kući.

Sledećeg jutra je Klara već u osam bila na jutrenju, ali posle toga ne ode kući, i svi pomisliše da ona to, kao i mnogih dana pre toga, po običaju, hoće malo da se prošeta povrtnjacima izvan grada i duž ovog ili onog poljskog puta. A uistinu je ona prošla kroz malo korišćenu i pogotovo u cvetnu nedelju zaboravljenu gradsku kapiju u jugoistočnom delu obzida, jer su mnogi već bili zauzeti pripremanjem procesije – i usamljenom stazom prošla kraj šikare do malecne crkve koju Franja beše ponovo osposobio uz pomoć onih koji ga dotle bejahu sledili u njegovom siromaštvu i jednostavnosti. Otvorila je teška drvena vrata i stupila unutra. Dve devojke iz grada već behu tu, stojale su ispred oltara i molile se. Priđe i Klara i ostade da stoji.

Franjo je sa svojim bratstvenicima morao čekati tu pokraj, u tesno priljubljenom bukviku, jer prođoše samo nekoliko minuta pre nego što uđe sa svojim sledbenicima. Jedan od njih zatvori teška crkvena vrata i kao osiguranje od neželjenih posetilaca stavi još i jednu poprečnu gredu. Potom svi stadoše oko oltara. Franja poče da peva, njegovi sledbenici za njim, a onda i tri devojke. Više od dva sata se tu pevalo, molilo i hvalila milost Božja, ali i prizivao Njegov blagoslov za nove saputnice.

Najposle kucnu čas. Klara i posle nje i one druge dve devojke položiše zavet pred Franjom, i on svakoj od njih dade po jednu običnu pokajničku košulju, suru i od grubog tkanja, kakve su nosili i on i njegovi ljudi. Muškarci se okrenuše i tri mlade žene iza njihovih leđa odložiše svoju svetovnu odeću i obukoše redovničku, dok su muški načeli psalm: “Da nije bio Gospod s nama”, započeše oni a tri žene ponoviše stih i sad se znalo da one na sebi imaju svoju odeću. Sledbenici ostadoše tu gde su bili, ali Franja istupi, uze sa oltara makaze koje su tu već ležale i svakoj od devojaka odreza kosu, najpre Klari, a onda i drugima, dok su bratstvenici nastavili psalm do stiha: “Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo” i taj su sve do kraja obreda ponavljali. Potom bi još pola sata molitve i pevanja. I tada Franja sa svojima iziđe i moleći se utroje, one tu ostadoše.

Taman su podnevna zvona u gradu završila svoju posebno prazničnu zvonjavu za cvetnu nedelju, kad se na kamenitom putu ispred crkvice začu topot konjskih kopita. Malo zatim iskoči iz sedla Klarin otac, za njim i njena dva brata i k tome još nekolicina od onih koji su uvek bili uz porodicu. Otac zakorači ka crkvenim vratima, oslušnu mlade žene koje su pevale unutra, naredi svojim pratiocima da razvale vrata. Iako je potom porađeno najžešćim udarima i gvožđem, s nekoliko naleta na teška vrata, vrata izdržaše. Unutra su tri devojke pevale, a ispred crkvice, posle zaludnog pokušaja da se u nju prodre, beše za kratko zavladala tišina. Ali odmah iz obližnjeg bukvika ođeknu isti onaj psalam koji je i u crkvi često bio ponavljan: Otac polete tamo sa svojim ljudima, ali ko još može da udara po raspevanim pokajnicima koji su siromaštvo za svoju seju izabrali, i k tome ljubav prema svemu i za sve živo. Vratiše se opet do crkve i tu otac pozva Klaru. Zamuknu pesma koju su pevale tri mlade žene, dok je Franja sa svojim sledbenicima preko u bukviku i dalje pevao, a on sam pri tome toliko usplamteo u svojoj revnosti za Carstvo Božje, da u tim trenucima ništa drugo nije video do otvoreno nebo i na njemu anđeosku pratnju s harfama, dok je na svakom kraju zemnog šara svako pevao tako lepo i glasno kao što je tog časa i on umeo.

“Klara”, pozva otac. “Smesta ćeš poći kući!”

“Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo”, ođeknu iz crkve.

U tom času, iako mu Klara nije odgovorila, ocu postade jasno da mu kćer neće više ići za njim.

“Klara”, pozva on još jednom i ona priđe prozoru.

“Voliš li ti mene, zar?” upita ona. “Želiš li moju sreću? Nije li onda tvoja želja da ostanem ovde?”

Tek tada spazi otac njenu postriženu kosu, tek koji centimetar dugačku, i za trenutak se učini kao da će se rasplakati, ali on to nije mogao.

“Onda se ja vraćam kući da sve ispričam tvojoj majci. Ili ona, možda, sve zna?

“Ne, ne zna ništa, ali molim te reci joj da je volim.”

Na to otac poče opet da grmi. “Izigrala si nas! Celu porodicu prevarila! I to će tebi doneti sreću?”

“Njegovo prisustvo će biti moja sreća”, reče Klara kad je otac ponovo ućutao, “dvadeset četiri sata u jednom danu Njegovog prisustva, jer mene će od sada Hristos voditi i na moju sreću biće mi i otac i mati, brat, sestra, i moj ljubljeni. Zauvek i večito ja ću biti srećna.”

“Znači ostaješ i tako ostaje zauvek?”

“Da.”

“No ako bi nešto loše po tebe ispalo, mila moja, u svako doba možeš nam se vratiti.”

I kako je Klara u isti mah i plakala i smejala se, to je i njega nateralo i na jedno i na drugo, a onda se otac i kćer poljubiše za rastanak kroz gvozdenu rešetku na prozoru, braća joj dadoše znak očima, ljudi iz pratnje nasmejaše se zbunjeno. Dok su jedni usedali na konje da bi ođahali nazad u grad, drugi su u obližnjoj šumici još pevali a odmah za njima ponovo i mlade žene u crkvi otpočeše psalm koji je tog podneva gotovo bez izuzetka i jedino bio ponavljan: “Da nije bio Gospod s nama, kad ljudi ustaše na nas, potopila bi nas voda, blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovijem, a duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo, pomoć je naša u imenu Gospodnjem, koji je stvorio nebo i zemlju, i za narod se svoj bori Gospod koji je to odsad dovijeka.”

 

Praznuje se 11. avgusta.