Na smrt osuđen

 

 

Stepenik po stepenik. Karnero se kreće lagano. Prvo jedan stepenik, pa drugi. Na vrhu zastane. Ne miče se. Minut. Dva minuta. Takođe motri na najmanji šum. I tek onda potraži ključ. Malo zatim nalazi ga u koferčiću obloženom crnom kožom koji nosi sa sobom. Otključava. Otvara. Stupa unutra i pušta da se vrata s treskom zatvore za njim. Konačno, Marija se od toga neće uplašiti. Mora znati da on stiže kući. Karnero prolazi kroz sobe. Prazne? Znači, Marija nije kod kuće. Da nije otišla na večeru? Ili do nekog prijatelja? Do neke prijateljice? Karnero ostavlja koferčić kraj presvučene sofe i seda. Disanje mu se jedva čuje. Nežna i bleda koža na obrazima i na čelu izgleda još nežnija; a brada oko lica još crnja. O Bože, kako sam umoran. Nedelju dana u ovoj nadmorskoj zemlji dovoljno je za celu jednu godinu. Pa taj let u povratku. To nije ni bilo spuštanje. Mašina se prosto složila na pistu. Mislio sam, moraće bar neki deo da se slomi. Ali ništa se nije desilo. Malo prašine u odeljku za putnike. I to je bilo sve. Karnero ustaje. Odlazi do ormarića s pićem i naliva sebi viski u široku čašu ravnih zidova. Malo je promućka levo-desno i posmatra kako zlatnožuta tečnost lagano i kao zamišljeno i opušteno klizi niza zidove. Ponovo seda i stavlja čašu na stočić uz presvučenu stolicu. Napolju se polako smračuje. Odjednom nebo postaje ljubičastocrveno i zid naspram prozora za trenutak izgleda kao da je u plamenu. Ali već u sledećem trenutku boje blede i koju sekundu kasnije soba utanja u tamno maveno. Kao grobljanska soba za bdenje pri poslednjem pogrebu, misli Karnero. Fale venci. I onaj laki mrtvački miris, i zvuci automatskih orgulja na električni pogon koje tako neočekivano i malo preglasno intoniraju De profundis.

Karnero ispija gutljaj iz čaše. Zabacuje glavu i sklapa oči. Ono spuštanje aviona. No, to je moralo biti slučajno. Toliko važan ipak nisam. Bilo nas je bar tridesetoro u avionu. A taj košta mnogo stotina miliona. Ako stvarno hoće da me imaju, mogu to s mnogo manje troška da izvedu. Ili su se već toliko unervozili? Da li već dugo pokušavaju? Gospode. Kad već tako razmišljam, šta je sve bilo tamo preko Atlantika. Onaj sudar automobila baš pod mojim nosom. Da nije trebalo ja da budem između njih? Lift u koji nisam stigao da se uguram. I kojem je pukla noseća sajla, da bi dvadeset spratova niže bilo nađeno samo troje živih od desetoro koliko ih je bilo unutra; pa i to troje jedva u životu. Pa onda starac, koji se u glavnoj ulici samo srušio kraj mene. Nepojmljivo, rekao je policajac. Strelac je morao biti odličan. A oružje precizno, s prigušivačem.

 

Karnero ustaje i odlazi do kuhinje. Otvara vrata. Nekoliko sekundi stoji ukočeno, ne ulazeći. Taj miris? Taj malo kiselkasti, nekako ustajali vazduh? I još nešto. Da. To je isti miris koji se može osetiti u mnogim sumpornim banjama. Na pokvarena jaja. Osvrće se oko sebe. Do poslednjeg komada nameštaja, računajući i šporet i frižider, sve je ispražnjeno. Ni tanjira, ni kašike, ni lonca da vidi oko. Niti namirnice bilo kakve vrste leže na stolu ili na radnom delu kuhinje. Odmahuje glavom. Apsolutni red. Sterilnije ne može biti. Ne računajući miris. Tu već nekoliko dana nije provetravano. Okreće se i kroz dnevnu sobu odlazi preko do spavaće. Otvara. I ovde je sve lepo pospremljeno. Jedno ćebe je lepo i poravnato razastrto preko kreveta. Sva vrata na ormanima zatvorena. Ni jedan jedini komad odeće ne vuče se po sobi. Ponovo odmahuje glavom. Znači, Marija je otišla. Da, nekakav prašinasto-memljiv miris. To znači, mora da već neko vreme nije tu.

 

Vraća se u kuhinju. Prosto rečeno, gladan sam. Prilazi frižideru i otvara ga. Prazan je. Prilazi ormariću u kojem se čuva svakodnevna hrana. Pirinač, kafa, brašno, dvopek, nekoliko konzervi. Uzima jednu. Tunjevina s povrćem biće dovoljna. Uz malo dvopeka, taman dovoljan zalogaj. Otvara konzervu. Čudno. Ta boja? Grašak je malo suviše zelen. A komadići šargarepe previše crveni. Uzima konzervu. Prilazi prozoru i zavitla je dole u dvorište. Konzerva pada na delić travnjaka između asfaltiranih pešačkih staza. Leži pobočke na zemlji. Sadržina se cedi polako na kratko podšišanu travu. Dole često švrljaju podivljale mačke. Već su se našle dve i halapljivo gutaju sadržinu konzerve. Karnero fascinirano posmatra kako se obe posle nekoliko sekundi grče, otežu na zemlju, trzaju jako nekoliko puta i onda sve četiri opružaju ispred sebe i ostaju da leže nepokretno. Uginule.

 

Karnero se vraća u dnevnu sobu do telefona. Podiže slušalicu i bira broj. Da. Ovde Karnero. Vratio sam se. Da. Živ i zdrav. Odahnuli ste? Lepo od vas. Ne. Ne mogu da čekam do sutra. Moram sada da govorim s njom. Valjda dobri pretpostavljeni uvek imaju vremena za uznemirene saradnike. Zar ne? Onda u redu. Za pola sata sam kod vas. Da. Znam kako se stiže. Sve najbolje. Do viđenja.

 

Karnero stoji na pločniku ispred kuće. Ne. Neće prvi taksi. Neće ni drugi, ni treći. Najzad uzima šesti koji tuda prolazi i dvadeset minuta kasnije sedi u radnoj sobi svog šefa. To je to, misli on. Njemu je lako. On samo koordinira. Drugi obavljaju posao. Ali nije li i taj nekada bio samo običan saradnik i ništa drugo? Nije li i on proživeo ovakve situacije kakvu ja upravo proživljavam? I on je, kao i ja, imao sreće. Bar kao što sam do sada imao sreće. No svejedno, on radi ovde među svojim arhivskim policama od mahagonija, za svojim pisaćim stolom u ampir stilu. Karnero čuje šum u susednoj prostoriji. Evo ga, stiže. I nešto govori. Inače, ništa drugo. Karnero ustaje. U sledećem trenutku u sobu ulazi dobrodušno žmirkav, sedokos, možda šezdesetogodišnji vrlo elegantno obučen gospodin. Pružaju jedan drugom ruku. Baš lepo što ste tu, kaže stariji gospodin. To i ja mislim, odgovara Karnero. Onda obojica sedaju i Karnero počinje da priča.

 

Da. Oni preko su hteli da me imaju. Sad mi je sve jasno. I to na koji način. Oružjem, autom, prekinutom sajlom na liftu. Bilo je sedmoro mrtvih. Ali njima je to bilo svejedno. I kad me ni posle svega nisu sredili, počela je prava ludnica. Koliko sam dokučio, čak im je uspelo da isključe uređaj za automatsko spuštanje u avionu kojim sam danas doputovao. Ručno spuštanje koje je preduzeo pilot za malo je moglo biti promašaj. Uza sve to, i Marija je otišla. Umesto nje ostala je otrovana tunjevina u kuhinjskom ormariću. Njegov sagovornik odmahuje glavom. Jeste, kaže Karnero. Isprobao sam na dvema mačkama. A njihovi poslovi tamo preko? Karnero se osmehuje. Sve je kao što treba da bude. Ljudi rade uredno a ja sam sve što je potrebno poneo sa sobom. Poseže rukom u unutrašnji džep i stavlja na sto presavijeni list hartije. Savršeno, kaže stari gospodin. Savršeno. A sada se, mladi moj prijatelju, smirite. Sad ste kod kuće. Šta se ovde može veliko desiti? Konzerve s tunjevinom, kaže tiho Karnero.

 

Stariji gospodin se udobno zavaljuje u stolicu. Gledajte ovamo, mladiću. To, opet, ima veze s Marijom. Nemojte se prepasti. Znam, voleli ste je. Volim je, kaže Karnero. Možda je volite, odgovara njegov šef; ali ako je tako, onda je svakako više nećete voleti na ovom svetu. Ona više nije u životu. Bila je agent one druge strane. Bilo nam je potrebno neko vreme da to otkrijemo. Konzerva tunjevine bila je poslednji pozdrav koji smo joj uputili. Onda je poželela da se skloni. I ona je, kao i mnogi drugi, potcenila našu revnost, ta dobrica. Bodrije, mladiću. Dođite. Da nas dvojica popijemo po jedan viski. Meni to prija, to vas diže na noge. Karnero jednim gutljajem prazni čašu koja je njemu ponuđena. Tako treba, kaže njegov sagovornik. I kako ćemo dalje?, pita Karnero sledećeg trenutka. Mnogo pasa, mrtav zec. Ako je Marija bila agent, onda to može da bude svako.

 

Sada se stariji gospodin priklanja malo unapred i, ne govoreći ni reč, nekoliko minuta skrozira pogledom Karnera. Ovaj ne gleda u svog šefa. Izgleda kao da mnogo više razmatra komplikovanu šaru na persijskom tepihu pred svojim nogama. Na to njegov sagovornik počinje iznova. Pazite ovamo, mladi prijatelju. Mislim, na ovo što ću vam sada reći; to ćete samo vi razumeti. Vi imate ono što ljudi nazivaju šestim čulom. Veliki vam je učinak. I to je dobro za vas. Zbog toga ste još u životu. I otuda mislim da ćete shvatiti ono što vam sada govorim. Vi i ja i mi svi, mi zastupamo i borimo se da se što više proširi jedno određeno viđenje sveta i onoga što se u njemu događa. Iz takvog shvatanja sveta proizilaze državnopolitičke konsekvence. Ali ono za šta mi živimo i za šta se borimo, to je za obuhvatno nametanje jedne ideje.

 

Karnero gleda u šefa. Vi mislite, nastavlja Stari, da se to samo po sebi razume. Dobro. Zar onda nikada niste došli na pomisao da će, koliko se mi lepo zalažemo za ideju koju zastupamo, toliko na drugoj strani i ta sama ideja zahvatati oko sebe? Mislim, koliko je vaše ili moje telo jedna telesna supstanca, tako je baš i neka ideja duhovna supstanca. Ako, sad, vaše telo može svojom telesnom supstancom da preduzima neke radnje, može da nešto čini – zašto ne bi jedna ideja, zašto jedna duhovna supstanca to ne bi mogla? – pa stoga kažem, i to u potpunosti vladajući svojom svesti; nismo mi sami na frontu. Ono što mi zastupamo kao duhovni princip bitka, to deluje – pa bih čak rekao, to se i bori s nama. Ništa mi ne radimo uprazno. Nismo samo mi ti koji hoćemo da menjamo svet. I sam svet hoće da menja sebe. Deca imaju anđela zaštitnika, prijatelju. Mi imamo više od toga. Imamo za sobom svu silu i moć jedne ideje; jedne ideje koja će zahvatati oko sebe, ali kojoj smo mi, na drugoj strani, potrebni kao pomagači.

Klimate glavom. Razumeli ste me. Osim toga, niste više bledi kao malopre. Ipak vam je bolje, zar ne?

 

Srdačan stari gospodin ustaje. Njih dvojica se opraštaju. Uostalom, kaže Karnerov šef, dok već obojica jedan uz drugog prilaze vratima, vi ste od one druge strane bili osuđeni na smrt. Možete biti mirni. Više niste pod osudom. Kako to? Postali ste suviše važni. Ni mene niko ne pokušava da ubije. Uredili smo jedan nov stan za vas. Evo ključeva. Adresa je na privesku. Predaje Karneru malu kožnu futrolicu. Ovaj je otvara i iščitava adresu. Smeši se i zahvaljuje. Deset minuta kasnije već je na putu ka svom novom skrovištu u otmenoj gradskoj četvrti odmah iza Kupole.

 

 

 

 

Poslednji dani

 

 

Kalazanc je pošao na put automobilom. Pripadao je povlašćenoj klasi. Kalazanc je bio naučnik. Pored toga, bilo je i drugih privilegovanih klasa; na primer poslovnih ljudi ili državnih službenika.

Pošto su sve rezerve nafte u svetu bile iscrpljene i pošto se pogonsko gorivo za automobile dobijalo preradom još postojećih rezervi škriljaca, samo ljudi na najvišim položajima još su raspolagali takvim vozilima.

Kalazanc je tog dana dobio nalog za inspekciju u jednoj hidrocentrali. Energetska postrojenja, koja su obezbeđivala električnu energiju sagorevanjem nafte ili uglja, bila su već pre mnogo godina konzervirana. Pre kratkog vremena bila je konzervirana i poslednja atomska centrala. Jer uprkos svim naporima, nikada se nije uspelo da njihov rad bude učinjen bezbednim. Procenat nesreća beše prešao podnošljivu meru. Široki pojasevi zemlje bili su zagađeni i postali su nepodobni za život. Doduše, u poslednjim decenijama, glad i katastrofe behu u tolikoj meri smanjile broj stanovnika u tri zemlje sveta, da su potrebe za eneregijom lako mogle da se pokriju postojećim hidrocentralama.

Kalazanc je opustelim putevima, preko jedne visoravni, vozio ka pobrđu. Prema poslednjem vladinom naređenju o koncentrisanju, sada je još samo svako treće selo bilo naseljeno. Bilo je utvarno voziti kroz opustelo selo. Ako je samo staklo na prozorima kuće bilo razbijeno, ili ako je oluja načela krov, onda je dalje propadanje brzo išlo.

Seoska polja, napuštena od seljaka, sada su, u proleće, bila posebno lepa. Laka zapuštenost podsećala je na engleske vrtove. Na livadama je raslo mlado drveće; grupice žbunova. Cveća je bilo u svim bojama i veličinama. Nad slojevitim zelenilom bilo je vedro nebo, s nekoliko oblačića kakvih ima po lepom vremenu. Prozračan, osvežavajući, topao vazduh, koji je Kalazanc sa zahvalnošću udisao.

U razmacima od po dva kilometra otprilike, uz ivicu puta, bila su skloništa. Tako su zvanično nazivana. A reč je o malim bunkerima zaštićenim od zračenja, koji bi trebalo da omoguće preživljavanje atomskog rata. Bili su tako uređeni da je od troje do petoro ljudi moglo u njima da živi oko nedelju dana. Bar što se tiče životnih namirnica, pročišćavanja vazduha i snabdevanja vodom. Velika skloništa bila su izgrađena u gradovima, po nekoliko spratova visoka; nešto kao protivavionske kule u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata; u selima, već prema potrebi, bila su manja.

 

Kao i svaki član privilegovane klase, Kalazanc je takođe imao pri sebi fonograf. Veliki otprilike kao trećina tabakere, ovaj se najčešće nosio o vratu i najradije bi bio gurnut u neki od džepova pri vrhu jakne. Jakne su bile nalik kaputu, a po kroju jednake za svakog građanina. Jedini izuzetak za privilegovanu klasu bio je materijal boljeg kvaliteta.

Pomoću fonografa, referentna centrala mogla je uvek da nađe privilegovanog člana. Spravica je retko korišćena. Ali centrala je uz pomoć fonografskog sistema u svako doba mogla da kontroliše mesto gde se nalazi privilegovani član.

Fonograf, koji je on koristio, već nedeljama se nije oglašavao. Ali sad on pípnu, kako se to kaže stručnim jezikom izmišljenim u vezi s tim aparatićem. Po učestalosti tonova, koji su prethodili javljanju, Kalazanc je mogao zaključiti da se ne radi o obaveštenju lične prirode, već o poruci od opšteg značaja. Posle pet sekundi najave – neuobičajeno kratko – stiže obaveštenje: da svako smesta nađe najbliže sklonište, a dalje instrukcije će uslediti.

 

Kalazanc je najbliže sklonište imao na udaljenosti od nekih stotinu metara pred sobom. Dao je veće ubrzanje, zatim naglo zakočio i zaustavio se tačno pred ulazom u sklonište. Izišao je iz automobila, otvorio teška olovno-betonska vrata, pažljivo ih zatvorio za sobom, uključio agregat svetlost-vazduh i seo na jednu stolicu. Potrajalo je taman koliko da čovek udahne, i već se stiglo gde treba. Od prijema obaveštenja do sada, ustanovio je Kalazanc, prošlo je dvadeset pet sekundi.

Da, dotle se stiglo. Najpre je Kalazanc kroz debele betonske zidove začuo zavijajuće tonove, kao da vihor huji preko neke drvene kolibe. Zatim prasak, kao udar grada. Onda grom, pa još jedan grom; od dugo uzdržavane potmule grmljavine do kratkih, jakih udara gromova, koji traju samo delić sekunde. Tako nekih pola sata, i onda mrtva tišina. Kalazanc oslušnu kako radi agregat svetlost-vazduh. Solidna konstrukcija, konstatovao je.

Posle novih četvrt sata, ponovo se javila referentna centrala: uprkos mnogim bezbednosnim uređajima, zbog toga što su istovremeno otkazala četiri odvojena kontrolna sistema, i zbog toga što je u ljudskom smislu zakazao i najviši vojni službenik, desilo se ono što je nemoguće. Atomski potencijal zemlje, okrenut prema dvema suparničkim zemljama, aktiviran je, a automatski izazvan protivudar dveju neprijateljskih država upravo je protutnjao. Mora se računati s dužim boravkom u skloništu.

Kalazanc ustade i poče da hoda tamo-amo po skloništu. Sedam koraka tamo, sedam koraka ovamo; mnogo više od toga nije se moglo. Ubrzo ponovo sede. Imao je poverenje u vladu. Tako je bio vaspitan. Kad bi postojala opasnost, mislio je, centrala bi javila. I tako je čekao. Ali Kalazanc je bio vaspitan i da deluje, a ne da sedi i čeka. Posegnu za torbom s dokumentima koju i pored svega ne beše ostavio u automobilu. Poradova se što će najzad na miru moći da proradi novi Nacrt zakona o hidrocentralama.

 

U rano popodne – naravno, u sklonište sagrađeno bez prozora nije prodirala nikakve dnevna svetlost, ali njegov sat pokazivao je da je pola dva – osetio je glad i otišao do pregratka za namirnice, jednog visokog uzanog ormarića na zidu naspram udubljenja za kuhinju. Otvori ga i odskoči unazad. I ovde se desilo ono što nije moguće. Osim jednog sandučića s jabukama, ormarić je bio prazan. Seljaci iz okoline morali su, znači, uraditi ono što nikad ne bi smelo biti urađeno. Oni su postojeće zalihe – što je pod pretnjom smrtne kazne bilo zabranjeno – po svoj prilici tokom zime, u vreme poslednje velike gladi, prosto razneli. Uz to je još išao i njihov bezobrazluk da sklonište koriste kao magazin. Pri ravnomernoj temperaturi koja je vladala u unutrašnjosti, jabuke su najbolje mogle da prezime.

Kalazanc prebroja jabuke. Bilo je dvadeset sedam velikih i sedam malih. Pošto su seljaci još držali do starih praznika, sigurno su hteli da jabuke sačuvaju do Uskrsa. I to je bolje nego ništa, pomisli Kalazanc, oljušti dve velike jabuke i polako ih pojede. Voće je, dabome, već tada bilo retkost.

Kalazanc ostade da radi do uveče. U dvadeset časova pojede još dve velike i onda još dve male jabuke. U dvadeset i jedan čas raspremi krevet. Skide cipele, odelo i košulju, na sebi zadrža samo donji veš, i leže u krevet. Zaspa odmah.

 

Sledećeg jutra, i bez dnevne svetlosti, on se kao i uvek probudi tačno u sedam. Obrijati se nije mogao, jer nikakav brijaći pribor nije imao sa sobom, ali opra ruke i navuče odelo. Sklopi krevet, gurnu sto na staro mesto i krenu da radi. Kad je u deset časova svojeručno overio nacrt zakona o hidrocentralama, izvuče nacrt novog rasporeda turbina i nastavi da radi.

Kad je u trinaest časova odlučio da napravi podnevnu pauzu i upravo hteo da uzme još dve jabuke, javi se centrala. Posle uobičajenih pištećih tonova za najavu važnih vesti, zvonak ženski glas reče: “Posle nehotičnog i slučajnošću izazvanog napada naše zemlje na dve neprijateljske države, u njima je došlo ne samo do aktiviranja mehanizma za uzvratni udarac prema nama, već i mehanizma za uzvratni udarac i između njih samih.

Tokom protekle noći ne samo da su vatrene oluje prohujale kontinentima, već je i radioaktivno zračenje postalo toliko intenzivno, da su već ozračena sva skloništa, uključujući i vladine bunkere u sve tri zemlje sveta. Sa sigurnošću se može računati da kroz jednu ili dve nedelje više neće biti živog čoveka na zemlji. Time je postalo svejedno da li se trenutno nalazite unutra ili izvan vašeg određenog skloništa. Svoja skloništa možete napustiti. Preporučite svoju dušu višim silama i umrite kao i mi ovde u referentnom centru dostojanstveno, kao privilegovana kćer ili sin Vlade.”

 

U prvom trenutku, Kalazancove svesti još se ne dotače činjenica o njegovoj predstojećoj smrti i istrebljenju čovečanstva. U početku je samo imao osećanje da je prevaren. Lagali su me, mislio je on; ono nemoguće, koje nikad nije moglo nastupiti, desilo se. I Kalazanc oseti gorčinu. Otkud sad odjednom duša; otkud više sile; sve je to već bilo otpisano kao bapske priče.

Kalazanc priđe vratima skloništa i otvori ih. Pod blistavim plavim nebom prostirala se ravnomerno zacrnjena površina. Sav biljni svet bio je spržen. Svaka grančica, svako drvo, svaka travka. Samo su se razaznavala mesta na kojima je nekad bilo drveće, jer od stabala behu ostali po tridesetak do pedeset santimetara visoki panjevi, i oni pocrneli.

Tad Kalazanca zahvati panika. Gotovo je. Čovek je proigrao svoju sudbinu. Zemlja će kroz nekoliko godina ponovo ozeleneti. Sam Bog zna kakvih će biljaka tu biti, ali biće zelene i biće žive. Pa onda, biće i riba; i buba, i to će biti sve. Kalazanc zaurla. Sklopi oči, zabobonja pesnicama po slepoočnicama i jauknu “Prokletstvo, prokletstvo...!”, možda deset puta uzastopno. Onda ućuta. Potpuno se smiri i vrati se u sklonište.

Pogled mu pade na jabuke koje beše ostavio da leže na stolu. Jabuke s drveća kojeg nema više; kojeg neće ni biti. Čak i ako bi on sada zasadio seme i ako bi ono isteralo zametke; ko zna kakve bi sulude mutacije nastale.

Drvo je mrtvo. A ja ću, zahvaljujući plodovima koje mi je ostavilo, nekoliko dana duže poživeti. Malo je to, ali opet. On gurnu u tašnu nacrte za novi zakon o hidrocentralama i za novi raspored turb ina. Zašto, to nije znao. Čak napravi i red. Kakve plodove ja ostavljam za sobom? Ko njih treba da k uša? Anđeli možda? Osim toga, ja i ne ostavljam ništa. Mene su p revarili. Mogao sam u smrt da odem bar kao ono jabukovo drvo sa svojom ljubavi. Ali u mene nema nikakvih jabuka.

Kalazanc ponovo iziđe na čistinu. Sede na zemlju ispred skloništa. Još je bila topla. Pomalo je pucketala. Gde li je njegov auto? Njega je oluja morala pobrisati. Kalazanc osmotri put. Rastopljeni asfalt mestimično je bio stvrdnut u glatke, blistave, crne ploče. U njima se ogledalo nebo.

Šta je to? Sa odsjaja na ploči, Kalazanc podiže pogled k nebu. Mali beli oblak stvori se tu iznenada. Pa onda još nekoliko. Netremice je Kalazanc gledao naviše. Posle jednog sata, sunce zađe za horizont; mračnocrveni oblaci, kao pred topao prolećni vetar.

 

Kalazanc više ne skrenu pogled s neba. Pade noć. Vide zvezde nekretnice kako kruže oko polarne zvezde. Vide planete kako idu svojim putanjama. Vide kako Mesec izlazi i kako opet zalazi. Vide Sunce kako izlazi i zalazi. Tri dana tako. Četvrte noći, oko tri, dok su tek prvi zraci novog jutra prosecali mrklinu, Kalazanc preminu.