SMRT KRALJA MILUTINA

 

 

Leži i razmišlja da li ga je to vetar mogao probuditi i da li bi razlog ovog zviždanja moglo biti što se vazduh provlači kroz prosečeno drvo na prozorskim kapcima. Ili je to ipak bio ćuk, mala noćna sova, čije je žalostivno kreštanje uvek donosilo samo zlo a nikako dobro? Polako i krajnje oprezno on ustaje. Ispred dva prozora u sobi vise teški, gusto izatkani i zlatnim nitima prodeveni zastori. Povlači ih u stranu. Rastvara kapke. Nema više zviždanja. Još je noć. Jednako polako i oprezno kao što je malopre ustao, vraća se postelji. Ne vidi je kraj sebe, ali čuje njeno ravnomerno disanje. Leži mirno i misli kako je voli više od svega na svetu, iako ju je za ženu uzeo samo iz računice i brige za zemljom. Mirno leži i u mraku počinje da razmišlja da je ona još mlada i lepa kao anđeo, i da je uz to i kći cara konstantinopoljskog, ali i da nije više mlada i lepa, i da je kćer kakvog seljaka a ne carska kćer, ne bi on nju ništa manje i ništa drukčije voleo nego što je sad voli.

Okreće se ka prozoru i na noćnom nebu vidi prve svetle pruge. Još jedan sat i razdaniće se, a ja ću sebe videti u ogledalu kakav sam, loman naime i istrošen, tridesetdevet godina star a ipak već umoran i slab i još samo ugarak, dok sam pre jedne godine još mogao plamteti na užas mojih velikaša koji će se brzo osiliti, da bi ubrzo posle moje smrti razorili ono što sam ja sa svojim precima izgradio, jer svaki od ovih uskogrudih i sitničavih a hvalisavih gospodara hoće da ima samo svoje ograđeno carstvo. I neka bi ono bilo i tako malo, on će u njemu vladati kao da je sam car Vizantije.

Sve bi bilo lakše da nisam preduzimao ono putovanje. Manje bih bio poražen. No hteo samo još jednom da vidim svoje najdraže ostavštine. Ništa drugo do sasvim jasna želja jednog starog čoveka ili koji se u takve računa i koji se primakao svom kraju. Bili smo u Arilju i da nisam znao da sam tu pre gotovo četvrt veka oslikan, nikada tog lepog mladog čoveka ne bih mogao da dovedem u vezu sa sobom. Bili smo u Ljeviškoj i tu sam bio pre deset godina naslikan. Kao čovek u punoj snazi. Najzad sam, u godini Gospodnjoj 1321, i u mojoj tridesetdevetoj i verovatno poslednjoj godini života, sebe video i u svojoj voljenoj Gračanici. Da sam još imao snage za nedela, tog slikara bih udavio ili dao da ga bace kurjacima zato što se usudio da naslika jednog Stefana Uroša Milutina kao da je već više na onom drugom nego na ovom svetu. A opet, on je samo išao za onim što jeste. Takav sam baš. Tako izgledam.

Vrlo lagano i oprezno ustaje on po drugi put. Osvrće se i osmatra ženu. Jedna joj je ruka preko pokrivke, a drugu je presavila u visini glave. Dlanove drži okrenute naviše, kao da od neba očekuje kakav dar. Kako je volim. Ćer cara Andronika iz Konstaninopolja usrećio je car Srba. Uskoro ću umreti. A šta će onda biti s njom? Šta će od njega biti? Tako je i apostol Petar pitao Gospoda, kada je video Jovana kraj sebe. Ti za to ne brini, odgovorio mu je Hristos. Idi za mnom. Zašto bi mene brinulo šta će ona raditi? Po svoj prilici, vratiće se u Konstantinopolj. A ja ću i dalje od toga. Nadam se, bar. Držaću ovaj gračanički manastir na dlanu kao tamo na slici. Onda će me propustiti u novo carstvo. A kako ću onamo stići? Predvođen anđelima? Ili svojim grehovima praćen? Često sam bivao popustljiv. Ali to, opet, u novom carstvu i ne mora biti neki greh? Možda čak i suprotno. A uza sve imao bih još mnogo šta da uradim. Ratobornost mojih velikaša trebalo bi opet smirivati i trgovinu s Raguzom i Mlecima izgrađivati. Kotor i Tivat su moji. Verovatno bi još ovo ili ono mesto na obali trebalo da pripadne. Radove u rudnicima Novo Brdo i Rudnik valjalo bi ponovo naložiti. Ko će to uraditi? Ja više ne, a mimo mene po svoj prilici niko i neće. Šta onda ostaje?

Polako i nečujno prilazi on uz prozore. Na zidu, između, trebalo bi da visi ogledalo. Gde je to prokleto ogledalo? Priseća se da je naredio da ga okače napolju, uz škrinje i umivalo. Ako bih pošao napolje, probudio bih je. Onaj prokleti slikar. Ali pišemo godinu 1321. i ja, naravno, izgledam ovako kako me je naslikao. Za to mi i nije potrebna potvrda. A ipak hoću da se vidim kakav sam. Na kraju, moglo bi biti da danas izgledam bolje nego na onom nedostojnom živopisu. A moglo bi biti i da ne umrem, nego da ostanem u životu i obavim ono što treba.

Vetar je sad jači nego malopre i on se pribojava da bi je šum lišća spolja mogao probuditi. Obazire se i na stočiću kraj ulaznih vrata vidi srebrni poslužavnik i na njemu čašu i bocu s vinom koje je zatražio još pre odlaska na počinak. Neka od njenih poslušnica mora da je koliko juče isterala visok sjaj na poslužavniku. Odlazi donde i bocu sa čašom stavlja na sto. Uzima poslužavnik i prilazi bližem prozoru. Drži ga visoko, kao ogledalo. Vidi svoj lik u srebrnom poslužavniku i to je lice umirućeg. Razmišlja da li bi bleda svetlost ranog jutra mogla biti kriva za to. Okreće se i ogleda još jednom. Sad mu lice nije više osvetljeno. Umesto bledog lica razaznaje još samo pepeljavo sive senke.

Ali u isto vreme vidi i nešto drugo, jer u srebrnom poslužavniku ogleda se i vetrom zanjihano drveće napolju ispred prozora. Vidi senku svog lika a u isto vreme i ravnomerno njihanje lišća na granama, koje izgleda gonjeno kao talasi na vodi, a opet sve najzad ostaje na svom mestu. Osmatra i osluškuje disanje svoje žene i seća se jedne njene izreke kojom se često služila i koju je sigurno morala naučiti još u mladosti na carskom dvoru u Konstantinopolju. To je kratka rečenica jednog starog Grka, o kome ona inače nije mogla mnogo čuti. Ali stalno je te dve reči ponavljala.

Tamo-amo njiše se lišće napolju na granama, a on misli na Heraklita. I baš onako kako ona to voli ponekad da uradi, izgovara on sada Heraklitovo panta rhei, da sve teče i da je sve u stalnoj meni. Njegov pogled i dalje počiva na uznjihanom lišću i on u isti mah vidi svoje kraljevstvo kako se posle njegove smrti smanjuje, pa kasnije ponovo postaje veće, da posle mnogih generacija utone u potpun beznačaj i da posle ipak ponovo uzraste i rascveta se, dok, eto, ponovo sve ne poteče ka početku, panta rhei baš.

Ni sam svestan toga, izgovara dve poslednje reči sasvim glasno. Ona se budi. Uspravlja se. Zapaža njegovo raspoloženje. Ustaje i prilazi mu. Grli ga i ljubi. Vidi da se osmehuje i da u isti mah ima i suze u očima. Ne pita zbog čega. Grli ga i ljubi, i čvrsto steže. To je dovoljno.