Treća glava

O POSLEDNJIM STVARIMA

 

 

Trenutno me možda najviše plaši sudbina naših poštanskih službenika. Malina zna da sam, osim na radnike na ulici, posebno slaba na poštanske službenike i to iz više razloga. Dok bih zbog svoje sklonosti ka radnicima trebalo da se stidim iako nikad nisam ništa loše uradila, jer je uvek sve ostajalo na ljubaznom pozdravu ili letimičnom pogledu iz kola na grupu pocrnelih oznojenih muškaraca golih grudi na suncu, koji nasipaju šljunak, nanose katran ili užinaju. Nikad se nisam usudila da stanem, čak ni Malinu, koji zna za moju neobjašnjivu slabost i smatra je razumljivom, nisam nikad zamolila da mi pomogne da stupim u razgovor sa nekim radnikom.

 

Moja sklonost ka poštarima oslobođena je, međutim, svakog dodavanja neizgovorenih misli vrednih prekora. Čak im posle nekoliko godina ni lica ne prepoznajem, jer na brzinu potpisujem na vratima ono što treba, često jednom od onih starinskih mastiljavih pisaljki koje nose sa sobom. Zahvalim se srdačno na preporučenim pismima i telegramima, koje mi donose, i ne cicijašim sa bakšišom. Ali ne mogu da se zahvalim onoliko koliko bih želela na pismima koja mi ne donesu. Ipak je moja srdačnost, moja ushićenost na vratima namenjena i nedospeloj ili izgubljenoj i zamenjenoj pošti. U svakom slučaju jako rano sam otkrila čudnovatost donošenja pisama i raznošenja paketa. I zbog sandučeta u hodniku, u nizu sandučića, koje su dizajnirali najsavremeniji dizajneri za industriju poštanskih sandučića daleke budućnosti i koji su najverovanije napravljeni za solitere kakve u Beču još nemamo, koji predstavljaju najoštriji kontrast mermernoj Niobi sa smene vekova i prostranom svečanom holu, nikada nisam ravnodušna prema muškarcima koji mi pune sanduče posmrtnim oglasima, dopisnicama, u kojima se preporučuju galerije i instituti, turističke agencije sa reklamnim prospektima, koje pozivaju u Istanbul, na Kanarska ostrva i u Maroko. Čak i preporučena pisma ubacuje razumni gospodin Sedlacek ili mlađi gospodin Fuks da ne bih morala da idem u poštu u Ulici Razumofskigase, a poštanske uputnice, koje mi ubrzavaju ili usporavaju rad srca, donose tako rano ujutru da sam, bosonoga i u kućnoj haljini, za poštare, koji nose novac, uvek spremna na potpis. Večernji telegrami, ako ih donosi poštar koji raznosi telegrame, nalaze me takođe u stanju rastrojstva ili ponovnog sabiranja. Kada otvorim vrata sa jednim još uvek crvenim okom od kapi za oči, sa peškirom obmotanim oko glave zbog sveže oprane i još uvek mokre kose, strepeći da nije Ivan došao ranije, tu je samo novi ili stari prijatelj sa večernjim telegramom. Na čemu sve mogu da zahvalim tim muškarcima, koji, poput torbara, nose sa sobom najvrednije radosne ili nepodnošljive, kobne vesti, na biciklu, na motoru iz pravca Hojmarkta, penju se uz stepenice, zvone pod teretom, u najvećoj neizvesnosti da li se put isplatio, da li će primalac biti tu, da li će primalac ostaviti samo jedan šiling ili četiri, koliko će mu uopšte ta vest biti vredna – na čemu sve možemo, dakle, da zahvalimo tim muškarcima ostaje da se vidi.

 

Danas je konačno pala jedna rečenica, ne od gospodina Sedlaceka niti od mladog Fuksa, već od jednog poštara, koga, čini mi se, ne poznajem i koji se još nijednom nije pojavio između Božića i Nove godine sa lepim željama, koji, dakle, ima malo razloga da bude ljubazan prema meni. Današnji poštar reče: Vi sigurno dobijate samo lepu poštu, a ja se mučim s njom! Odgovorila sam: Da, Vi se mučite, ali da najpre vidimo da li stvarno donosite lepu poštu, ponekad, na žalost, patim zbog Vaše pošte, a i Vi se patite zbog moje. Taj poštar je, ako ne filozof onda sigurno mangup, jer zanimljivo mu je da mi četiri koverte sa crnim okvirom stavi preko dva obična pisma. Možda se nada da će me jedna smrtovnica obradovati. Ali ta jedna nikako da dođe, nikako ona, ne moram ni da gledam, te četiri koverte bacam nepročitane u korpu za otpatke. Osetila bih kada bi među njima bila ona prava, a ovaj laskavac od poštara me je možda pročitao, samo oni ljudi, koje jedva da poznaješ, mogu da te čitaju, privremeni poštari kao što je ovaj. Ne želim više nikada da ga vidim. Pitaću gospodina Sedlaceka šta će nam više pomoćni poštar, koji jedva da poznaje naše kuće, koji mene jedva da poznaje, a uz to još pravi i primedbe. U jednom pismu je opomena, u drugom neko piše da stiže sutra u 8 i 20 na južnu železničku stanicu, rukopis mi je nepoznat, potpis nije čitak. Moram da pitam Malinu.

 

Poštari nas pojedinih dana u godini gledaju kako bledimo ili crvenimo i upravo zbog toga ih možda ne pozivamo da uđu, sednu, popiju kafu. Suviše su upućeni u stvari koje su strašne, a koje oni neustrašivo nose ulicama i tako ih se samo otarasiš na vratima, sa bakšišom ili bez njega. Njihova sudbina je potpuno nezaslužena. Čak se i ja prema njima ponašam blesavo, gordo i potpuno kako ne treba. Čak ni kad je stigla Ivanova razglednica, nisam pozvala gospodina Sedlaceka na flašu šampanjca. Doduše, Malina i ja nemamo šampanjac u kući, ali za gospodina Sedlaceka bi trebalo da držim jednu flašu, jer on vidi kad ubledim i kad se zacrvenim, naslućuje nešto, sigurno nešto zna.

 

Da se može biti talentovan za posao poštara, da se raznošenje pošte samo greškom može izabrati ili shvatiti kao bilo koji drugi posao, dokazao je poznati poštar Kranevicer u Klagenfurtu, kome su onda, doduše, sudili i koga su osudili zbog pronevere i zloupotrebe položaja na nekoliko godina zatvora, njega, potpuno pogrešno shvaćenog i od strane javnosti i suda zlostavljanog čoveka. Izveštaje sa suđenja u slučaju Kranevicer čitala sam pažljivije nego izveštaje sa najuzbudljivijih suđenja u slučajevima ubistava i prema čoveku, koji me je tada samo zapanjio, danas gajim duboku simpatiju. Jednog određenog dana Oto Kranevicer je, ne navodeći razloge za to, prestao da raznosi poštu i nedeljama, mesecima je u svom trosobnom stanu stare gradnje, u kome je živeo sâm, slagao poštu, do plafona, prodao je skoro sav nameštaj da bi napravio mesta za brdo pošte koje je postajalo sve veće. Nije otvarao pisma i pakete, nije uzeo vrednosne papire i čekove, nije prisvojio novčanice koje su majke slale svojim sinovima, nisu mogli da dokažu da je bilo šta od toga uradio. Jednostavno, odjednom više nije mogao da raznosi poštu, taj osetljivi, nežni, veliki čovek, kome se odjednom ukazao sav značaj njegovog postupka i upravo zbog toga je mali službenik Kranevicer morao uz svu sramotu da napusti austrijsku poštu, koja se diči time da zapošljava samo pouzdane, marljive i istrajne poštare. Ali u svim zanimanjima mora da postoji barem jedan čovek koji živi sa dubokom sumnjom i doživljava konflikt. Upravo je za raznošenje pisama neophodan latentni strah, seizmografsko hvatanje potresa, što se inače priznaje samo višim i najvišim zanimanjima kao da ne sme da postoji i kriza pošte, njeno misliti-želeti-biti, skrupulozno i uzvišeno odricanje, koje se inače priznaje svim mogućim ljudima, koji su bolje plaćeni i koji sede za profesorskim katedrama i kojima je dopušteno da razmišljaju o dokazima o postojanju Boga, da mozgaju o bivstvujućem biću, neskrivenosti ili o postanku zemlje ili postanku svemira! Za nepoznatog, loše plaćenog Ota Kranevicera priča se samo da je na niskom položaju i da je zanemario dužnost. Nije primećeno da je počeo da mozga, da ga je obuzelo čuđenje, što je početak svakog filozofiranja i postanka čovekom uopšte, a, s obzirom na stvari oko kojih je izgubio prisebnost, bilo je nemoguće osporiti mu kompetentnost, jer od njega, koji je trideset godina raznosio poštu u Klagenfurtu, niko nije bio sposobniji da sagleda problem pošte, ono što je kod nje problematično.

 

Njemu su naše ulice bile potpuno poznate, bilo mu je jasno za koja pisma, koje štampane pošiljke, koje pakete je poštarina plaćena kako treba. I finije i najfinije razlike kod pisanja adrese, jedno ’blagorodni’ ili ime bez ’g-din’ ili ’g-đa’, jedno ’prof. dr’ govorile su mu o stavovima, konfliktima generacija, socijalnim signalima više nego što će naši sociolozi i psihijatri ikada saznati. Kod pogrešne ili nedovoljno precizne adrese za čas bi mu sve postalo jasno, naravno da je bez problema razlikovao porodično od poslovnog pisma, pisma skoro prijateljska od onih potpuno intimne prirode, i mora da je ovog značajnog poštara, koji je sav rizik svog zanimanja za sve ostale preuzeo na sebe kao svoj krst, obuzeo užas, mora da je preživljavao strašne muke griže savesti, što drugim ljudima, za koje je pismo bilo samo pismo, a štampana pošiljka samo štampana pošiljka, uopšte nije bilo razumljivo. Ali ko, poput mene, pokuša da sakupi sopstvenu poštu od pre nekoliko godina i sedne ispred nje (a i to bi bilo ograničeno, jer je to samo sopstvena pošta, koja ne dozvoljava da se uvide globalni odnosi), sigurno bi shvatio da je poštanska kriza, čak i ako se dogodila samo u malom gradu i to samo na nekoliko nedelja, nadređena početku dozvoljene, javne, svetske krize, kako je često lakomisleno prizivaju, svojim moralom, i da se razmišljanje, koje je sve ređe, mora priznati ne samo privilegovanom sloju i njegovim sumnjivim predstavnicima, koji razmišljaju činovnički, već i jednom Otu Kraneviceru.