GORDES 1

 

Hoću da napišem knjigu. Pre no što smo krenuli spakovala sam gomilu iškrabanih stranica i beležaka u plastičnu kesu sa Marksovom glavom. Knjiga je još uvek samo nekoliko kucanih stranica, o Ani koja je izazvala ovaj obnovljen napad pisanja; pokušaj da se spasem. I nekoliko stranica o razlozima iz kojih želim da napišem knjigu: isterivanje mojih sumnji koje se i dalje vraćaju, strah od loših propratnih pojava objavljivanja, od postajanja javne ličnosti. Strah da me vide kao egzibicionistkinju. Strah od ljudi koji će me sada bolje poznavati nego ja njih, i koji će me osuditi. Mogu gotovo poimence da ih nazovem, ljude koji me gledaju preko ramena dok kucam. Moja nevidljiva publika. Hans koji će biti povređen. Feministkinje koje će reći da sam u ego tripu. Prijatelji, Anini i moji koji misle da je napadam ne dajući joj šansu da se brani. Muškarci koji će reći, pa, očigledno, neurotična mrziteljka muškaraca, lezbejka, virago. Terapeuti koji će misliti da je sve to posledica mog detinjstva, previše jednostavno rešenje. Marksisti koji će reći da je to što ja pišem isuviše subjektivno. Koga ja to predstavljam? Kao žena sa građanskom prošlošću i privilegovanom pozicijom? Koji politički značaj to ima, ovo samosažaljenje, ukorenjeno u dubokim individualnim osećanjima?

Pokušavam to s njima da raspravim, s kritičarima koji mi vire preko ramena, pišući odbranu. Ali pošto sam ja ta koja je pozvala svoje kritičare, pririodno je da oni ne dopuštaju tek tako da budu oterani.

 

Beleške od pre mnogo godina, u vežbankama, sa spiskom za pijacu, beleškama sa časova, nedovršenim člancima, ljutitim pismima koja nisam poslala, jer kad sam ih napisala, bes je već bio nestao. Sve je to isplivalo na površinu poslednji put kad sam se selila, nisam znala da sam ispisala tolike stranice.

Okružena sam neurednim hrpama papira koje rastu po ćoškovima i spram zidova čim zavladam nekim novim prostorom. Fascinirana sam komadićima tekstova na koje nailazim, zaboravljam na pakovanje. Ljubavna pisma, zaboravila sam kome sam ih pisala. Eliju ili Majklu? Stavljam ih na novu gomilu da ih ponesem kad krenem u Francusku na letovanje.

 

Pozajmljena kola. Hans koji godinama nije vozio, nervozan i tih za volanom. Armin koji uz njega blebeće, ja ležim pozadi, na šatorima i vrećama, otupela od mnogo dana i nedelja premora. Članak o kućnom poslu morala sam da završim, da popravim, zatim tekst Naše telo - mi morao je da se doradi, prevodi da se doteraju, da se sakupi bibliografija, izaberu fotografije. Kao i članak za novine o planiranju porodice Sextant koji sam obećala i koji više nisam mogla da odlažem jer nam je novac bio potreban za letovanje. I tekst za diskusiju za radničku partiju žena, predavanja koja su zahtevala doterivanje, sastanci. Kad je počelo letovanje bila sam prazna, sa poslednjim tračkom energije odnela sam Naše telo - mi u Hag, podigla novac, tri hiljade sedam stotina pedeset guldena od kojih petsto idu pravo Anermiki za štampanje fotografija, a jedna i po hiljada je već bila potrošena na zajmove i neplaćene račune.

Poluuspavana sedim na zadnjem sedištu auta. Vidim Antverp kako klizi pored mene, razmišljam, ali polusvesno, o Sjefu koji tamo živi u sobi sa poluofarbanim plavim podom i šporetom na gas koji je bio gotovo prljaviji od mog. O Davidu s kojim sam šetala kroz Pomorski muzej tražeći beznadežno mesto za tucanje zato što više nismo mogli da se strpimo, dok nas je pratio sumnjičavi čuvar. O Sjorsu s kojim sam provela vikend u Antverpu za vreme štrajkova na dokovima.

Kako spavam na Sjefovom uzanom krevetu u ružičastoj gostinskoj sobi, Sjef ujutru donosi čaj, blizak bez vidnih znakova ljubomore, dodirujući me kao da smo godinama venčani, da bi me ispitao, da bi ispitao Sjofsa, nervozno me pita da li bih možda više volela da spavam sa Sjofsom.

Motel restoran upravo ispred Pariza. Poslednji obrok sa Tonijem pošto smo se vratili sa našeg nezvaničnog medenog meseca, ostavljajući za sobom svoju preljubničku hotelsku sobu sa bideom i tapetima na cvetiće i krevetom koji škripi. Neonsko svetlo, kiselo vino i internacionalni sirotinjski obrok sa žilavim mesom i mlitavim pomfritom, gde je izneveren pariški trans i iznenada sam pomislila sa suzama u očima kako je to verovatno poslednji put da imamo toliko vremena jedno za drugo. Već nisam verovala u njegova obećanja da će da se odvoji, da će da se razvede od žene, samo nedelju dana pošto smo zajedno i daleko.

Posle Pariza nalazimo hotel. Prvo suočavanje sa pristojnošću francuske građanštine, vrlo utegnut hotel. Hans odjednom više nije student sociologije, gotovo diplomirani sa vrlo dobro plaćenim poslom lektora, već visok, neuredan mladi čovek sa previše čičkave plave kose. Iznenada vidim da Armin opet ima kao ugalj crne ruke i da nosi teške patike i da je pertle vezao oko nogavica. Kada pokazujemo naše pasoše kako nam je zatraženo, ništa se ne poboljšava, nas troje imamo tri prezimena i dve nacionalnosti. Očigledno nismo normalna porodica. Pada mi na pamet da sam ostavila kod kuće papire koji dokazuju da je Armin, sa drugačijim prezimenom i nacionalnošću zaista moje dete, a ne kidnapovano. Ali on ima gotovo trinaest godina i ne deluje kao da bi dozvolio da ga vode protiv njegove volje, niti kao da bi to iko pokušao s obzirom na njegove crne kandže. Madam gleda s negodovanjem u moje grudi koje se nežno ljuljaju deset santimetara ispod visine pristojnosti, ali nas ne tera. Nervozno smejuljeći se bacamo se na krevet, na plave pokrivače, plave cvetove po zidovima, još plavih cvetova po podu, i još više plavih cvetova po zavesama. Osećam se kao da sam u nekom cvetnom akvarijumu. Pravimo planove. Da li ćemo prvo da jedemo u Dordonju, onda da se okupamo u Posanu i onda da nastavimo za Gordes? pita Hans ili suprotno. Prvo kupanje, kažem ja, kad to obavimo mogu bolje da jedem. Ipak samo jedan dan, kažem. Hoću da se vratim na mesto gde smo Ana i ja plivale poslednji put, pre godinu dana, pod drvećem na pola puta do Mijaleta pod kojim smo sedele, dok su cvrčci rasturali naš sluh, u najtoplijem delu dana, dok sam pokušavala da bacim čini na nju da bi ostala.

Sentimentalna pesma koju na svu sreću nikad nisam objavila, koju sam napisala sledećeg jutra kada je zaista bila otišla i kad sam se probudila sa mučninom od šoka u stomaku i pomislila na vreme preda mnom, na sav jad prekidanja zavisnosti koji još uvek moram da prođem, bože, kako sam to uspela da preživim.

 

Zajedno sve možemo da postignemo:

Da menjamo žene

Da se smejemo bilo čemu

Da pravimo Njenu Istoriju

Da gole plivamo u Mijaletu

 

Ona je jaka vodena nimfa

S leđima pod vodom

Trlja mi leđa.

Stene čvrste pod našim nogama

Ništa nas ne može dodirnuti.

 

Šetamo držeći se za ruke

Nepovređene podmuklim pogledima

Konduktera, kelnera, prodavaca paradajza

Držeći se za ruke idemo u dubine.

Ja skačem

I opet se hvatam za njenu ruku

Ali ona još uvek stoji po strani.

 

Boreći se za vazduh koji je nestao

Polako tonem

Bez njene ruke

Davim se.

 

Onima koji me sreću

Septembra

U ulici polumeseca

I pitaju za moje podočnjake:

Samo sam malo umrla.

 

Nastavljamo sa vožnjom, u bolji hotel u selo izvan puta, romantičan, sa lozom na zidu, prijatnim kičom. Vlasnik ne prosuđuje, tolerantan je, namiguje Hansu. Ne traži moj pasoš, sve mu je jasno. Na terasi napolju polako se napijamo mastikom dok ja prelistavam stranice i cepam komadiće koje mogu da iskoristim. Ima toga previše, previše. Bila bi knjiga dosadna, isuviše ljubavnika i melanholičnih ljubavnih priča, sa tužnim završecima. Neki delovi su mi neprijatni. Sebi sam dopustila da se tako ponašam, zbog tog dosadnog kretena. I koji je to kreten bio. Eli ili Majkl?

Komadići bez datuma koje više ne mogu nigde da svrstam. Iznervirana, sve ih stavljam natrag u plastičnu torbu. Počinjem potpuno sveža, neću koristiti te deliće iz prošlosti pisane dok sam ih još preživljavala. Još pastisa... Dogovaram se sa Hansom da svratimo sutra u prvu knjižaru da nabavim zalihe papira na linije tako da mogu da pišem. Moja crvena pisaća mašina je negde na dnu prtljaga, ali dok putujemo ne mogu da je koristim.

 

Pisanje, zašto zapravo pišem? Potreba da se potvrdim, kaže neko, čast. Ti si neko ako svet izgovori tvoje ime, ako si na prodaji u radnji. Čuješ ljude kako šapuću, vidi, eno je tamo, bože, mislila sam da sasvim drugačije izgleda. Sećam se svog susreta sa ženom koja je napisala tri knjige jednu za drugom i koju sam zamišljala kao veliku snažnu ženu, punu samopouzdanja. A tada se pojavila ta mala plava devojka, prišla mi i prošaptala smejuljeći se, drago mi je što smo se upoznale.

Pravljenje mitova, čemu doprinosim svojim pisanjem. Autoritet. Distanca koja se stvara kad svet više zna o tebi nego ti o njemu, njihov sud već formiran još pre no što ih sretnem u stvarnom životu. Već sada primećujem kad ulazim u Žensku kuću i ne znam više šta da očekujem. Žene koje se iznenada ponašaju hladno prema meni, druge koje me takođe vrlo iznenada grle. Tendencija da budem zatvorena i na distanci sve dok ne saznam za njihov sud, da prvo vidim šta misle. Ili mi je samo neprijatno, izvinjavam se potpuno nepotrebno.

Potreba da se potvrdim, naravno. Hoću da budem neko ko je vidljiv, hoću nešto više da učinim od svog života osim da ga trpim kao prirodnu nepogodu. Ali postati slavna, to je nešto drugo, neću da to budem kao političari: profesionalni šizofreničari koji samo pokazuju ono što žele da se vidi, lepe teorije koje trtljaju samouvereno jer im inače niko ne bi verovao. Ne pokazuj sumnje ili emocije jer će te onda pobediti. Emocijama i sumnjama je mesto kod kuće, za njih imaš ženu pred kojom možeš da se pokažeš go. Ne mogu to više: da popujem feminističke teorije, a da pri tom ne pokazujem koliko malo mogu da ih pratim, kako mi je teško da živim sa njima. Ne želim da budem autoritet, da predstavljam model koji je uvek nedovršen bez iskustava koja su dovela do teorije, teškoća koje proizilaze iz njih.

Kejt Milet je uništila njena knjiga „Seksualna politika“. Iznenada je postala predstavnica ženskog pokreta, bila pozivana da drži predavanja i da na televiziji daje intervjue, mediji su je koristili, pokret ju je koristio, ali joj nikad nije oprostio to što su je mediji napravili zvezdom, a onda je napadali zbog njenih mana, nikad nisu videli njene sumnje. Kejt je znala da postoje samo dva načina da ode: da nestane, sama da najavi sopstvenu smrt, da nikad više niko ne pomisli da ona ima nešto da kaže o feminizmu, ili da nastavi, da još poštenije priča kako joj je bilo teško da živi po modelu koji je bio uzoran, koji je sama izabrala kao svoj uzor. I zaista, ona će javno reći da je lezbejka – zato što je to potrebno, jer ne smemo više sebi da dozvolimo da se stidimo i više ne želimo da poričemo da volimo žene, iako mediji vrište da je feminizam samo lezbejska zavera. Ali istovremeno, Kejt zna da u svom ličnom životu ni u čemu nije uspela; veze sa ženama takođe pucaju, nisu ništa lakše nego veze sa muškarcima. Da li su onda netačne teorije, ili moramo sebi da dozvolimo neuspeh, otvoreno, bez stida, ponosne na neuspeh, spremne na nov početak?

Meni su bile potrebne druge žene koje su pisale bez stida da bih postala ovo što jesam. Doris Lesing i njena „Zlatna beležnica“ s kojom sam živela još mnogo pre feminizma. Džil Džonston, Ingrid Bengis, Rita Mej Baun, Kejt Milet sa „Letenjem“ i Verena Štefan sa „Skidanjem“. Žene koje su se usuđivale da pišu o svojim konfliktima. Koje su jasno stavile do znanja da nisam sama. Bolje javna žena nego lažni stereotip. Želim da pišem za druge žene, za one žene koje srećem, koje imaju poverenja u moja feministička ubeđenja, nezavisne, hrabre dovoljno da se usprave do moje pune visine, surove ako je potrebno (samo moje prijateljice vide kako mi se znoje ruke). Svima su nam potrebne jake žene sa kojima možemo da se identifikujemo, dovoljno jake da se ne uplaše, dovoljno jake da otvoreno kažu šta mora da se kaže ne plašeći se činjenice da se mnogim ljudima više neće dopasti.

Ali jaka ne znači da nema sumnji, nema strepnje. Emocije kasne godinama za našim glavama.

Mogu reći da bi mi žene iz ženskog pokreta trebalo jedna drugoj da dajemo energiju, jedna drugoj da dajemo toplinu, a ne samo muževima i deci uništavajući sebe u tom procesu.

Mogu reći da moramo da naučimo da se i dalje volimo, čak i onda kad jedna drugu razočaramo, čak i onda kad ne postignemo mnogo.

Da li te je feminizam učinio iole srećnijom, pita me neko.

Pa, ne, ponekad, odgovaram oklevajući. Srećna? Svakako nije lakše. Neprekidno se trošimo na sopstvene ideale postižući vrlo malo. Sestrinstvo je jako: može te ubiti. Pa ipak, možemo samo da nastavimo, ne možemo više natrag. Čak i dezerterke koje ne mogu da žive po svojim idealima, nastavljaju. Nastavljam čak i onda kad se na kratko povučem da bih olizala rane. Imajmo strpljenja jedna sa drugom i budimo poštene u vezi sa onim što još uvek ne možemo da uradimo. Ali ne stidimo se. Sentimentalna, kažem, gledajući svoje kritičare u oči, naravno da sam sentimentalna, plačem u bioskopu. Ponekad svoju ranjivost krijem ispod tankog sloja cinizma.

Preosetljiva, suviše emotivna, možda i paranoična. Vidim kao pod jakim reflektorima, deset puta uveličanim, dnevne detalje svoje potlačenosti, dnevne detalje bola drugih žena. Nemam više odbrane od toga, nemam štitnike. Usred svega toga sam, puž bez kućice.

Samosažaljenje? Naravno. Mogu da plivam u saosećanju prema samoj sebi. Mogu u njemu da se valjam kao svinja u blatu.

Gorko. I to.

Ali bez stida. Gotovo je sa stidom.

 

 

Parčići koji moraju da postanu knjiga. Opljačkale smo dve veće robne kuće. Novi papir na linije, prava orgija. Crveni, plavi, žuti papir za pisanje i blokovi. Milujem ih, mirišem. Taj senzualni trenutak kad napišeš prve reči na prvom čistom papiru. Crnim mastilom koje bolje teče od tvrde hemijske olovke. Koristeći penkalo prsti mi ne postaju toliko umorni posle stranica brzog pisanja.

Kad sam opet u kolima, još više komadića slobodno lebdi, asocijacije koje u vrtlogu izlaze na površinu zato što sam umorna i prazna, nemam otpora. Da li moram tako da ih ostavim, veze koje čak i ja ne razumem? Rešavam da ih kasnije sredim. Ali ostaju komadići. Život koji se ruši. Neću da izgleda lepše nego što jeste.