Žene pišu svoja iskustva 

• Tišina je najbolji razgovor sa neprijateljem
  
  
• Sjećanja
  
  
• Bombone u paklu
  
  
• Iv Ensler
  
  
• Cepia Collea
  
  
• Monique Wittig
  
  
• Ispovest devojke koja je tri puta preživela silovanje
  
  
• Olivia 
  
  
• Beskrajni krugovi patnje

• Tišina je najbolji razgovor sa neprijateljem

Pisala sam blogove danima... neko je čitao, neko mi dao direktan komentar, ali niko nije ostao ravnodušan. Ipak, ono sto me brine jeste sto je većina pitanja bila tipa "da li se to stvarno dešava", a na odgovor da je blog istinit bez iznimke sledila su pitanja tipa "pa što to radi" i ono najneshvatljivije za mene "šta si uradila". Da li je moguće da ljudi u ovom ludom vremenu na bilo koji način pravdaju navedene postupke?! I nije kraj moje crne hronike, desilo se upravo ono čega sam se i pribojavala, zbog čega sam stajala u silnim redovima raznoraznih ustanova moleći za pomoć, zaštitu...Za vikend, nakon sto sam došla u svoj stan, pri izlasku na terasu čujem poznat glas. Ovaj put nije dopirao iz hodnika. Sledila sam se...Sa nevericom sam se preko terase uverila da moj bivši suprug viče u stanu komšije koji ima terasu do moje. Pri tom, bitno je naglasiti da komšiju ne poznaje. Odakle on u stanu dobronamernog starca koji sat nakon ponoći?! Nesvesno povikah njegovo ime, on me ugleda i krene preko komsijine terase da preskače u moju. Osetila sam furiju kako mi se približava i utrčala u stan, na moju žalost bez uspeha da zaključam vrata od terase. Nekada uspešan kik bokser me je udarao pesnicama po glavi, neprestano, kao divlja pomahnitala zver tek puštena iz zatvora, zla kob je nasrnula na mene, koja u ovoj, kao ni u narednoj rundi nisam imala ni jedan poen. Dok sam bila još pri svesti osećala sam eksplozivan bol nošen svakim udarcem u glavu, bol od koga se gubi pojam o vremenu, mestu...bol neopisiv, jedan za drugim...tras, tras...pesnice su sevale po mojoj glavi. Ne uspeh da se pomerim. Osetila sam vrelu tekućinu kako kulja niz lice, znala sam - krvarim, ali svakim udarcem sve sam više umirala....Samo sam želela da bol prestane. Dok sam onesposobljena ležala na podu u najmizernijem prizoru sto spozna humanost, šutiranje nogama mog sudije po telu, stomaku, licu svakako je ostavljalo skoro geometrijski pravilno opcrtane tragove, greške proslošti tuđeg vaspitanja i nezadovoljstva, ne moje greške. U polusvesti sam čula pogrdna imena kojima mi se svo vreme, pretpostavljam obraćao, a njegova pljuvačka je kapala po meni zajedno sa tim rečima. Kakav je to oblik života, jer čovek nije, kad može polu obamrlo telo da pljuje??? Da li je to normalno, kako se to zove? U mom rečniku stoji samo tišina za takve stvari i gađenje nad sopstvenom predviđenom situacijom. Neko je tu već pozvao čuvare reda i mira, pa i hitnu pomoć. Nakon par sati šoka i nemogućnosti verbalnog izražavanja, vraćam se dok me moja Marija plačući drži za ruku. I nije otišla od mene. Niti jednog trena. Moja prijateljica, sestra, sve. Iako sam puštena sa bolovima, podlivima, otocima i potresom mozga samo sam mislila o strahu koji me obuzima. Konačno je uhapsen i oduzet mu je pištolj. Danas javlja inspektor da je moj sadista opet na slobodi. 48 sati je bio zatvoren čovek koji sve ovo radi....sta reći. Odmah su nastavljena maltretiranja dragih mi ljudi, pretnje i ostalo. Moj otac me ponovo čuva, a ja opet gledam kroz špijunku kad idem u toalet. Za dalje se uzdam samo u Boga, a za neprijatelja čuvam samo ono što je u meni tupo i nemo. I sanjam dan kada će dušmanin odrobijati ove suze, strahove, modrice i podlive. Meni to neće biti važno, jer ću biti preokupirana uživanjem u miru i slobodi na koje sam potpuno zaboravila. Čuvajte se, i ovakvi oblici života su među nama, skriveni podmuklo iza šarene laže. Lepi i dobri, kao smrt u boji. Pozdrav, Vaša Ines Vlahović

Dnevnik Ines Vlahović

• Sjećanja

Sjećam se neprestane želje za bijegom, od prisilnih zadržavanja u situacijama u kojima su bili napadnuti dijelovi mene, samoprekoravanja i samokrivice za sve loše stvari koje su se desile, osjećaja potpune nezaštićenosti, neprijatnosti od pomisli na vlastito tijelo, prljavosti, gađenja, stida, želje za samopovređivanjem – fizičkim i mentalnim...Sjećam se dječije sobe i 'dječijih' igara, njegovog pritiskanja i trljanja mene od zid, obaranja na pod, modrica i krvavih tragova na mojim leđima, njegovih ruku na mojim dvanaestogodišnjim grudima...Sjećam se odlazaka u njegov stan, potmule buke koja se čuje sa ulice, na petom spratu, u njegovoj sobi, sjećam se robotskog ponašanja sasvim već naučenog, otupljenih emocija i sebe već tada smrznute četrnaestogodišnjakinje, sa njim mnogo starijim, sjećam se njegovih ruku, poda i mirisa vodke iz staklene vitrine, bola u predjelu trbuha, gađenja, bola, gađenja, bola... vjerujući da tako mora...Sjećam se mračnog podruma, smrada, i stida, potpunog odvajanja od sebe, kao da se to sve ne dešava meni, već onoj, nekoj drugoj, koju ne želim da sretnem, koju ne želim u lice da pogledam...Već uveliko je bio rat, rat izvana, rat u meni, par metara dozvoljenog fizičkog prostora za kretanje, za dječije igre, za bolne i neželjene seksualne odnose, za tugu, bijes, ljutnju, očaj, strah, za želju za poptunim bijegom, za gubitak svih nada da je iz tog mraka moguće izaći, osloboditi ga se, otrgnuti, iščupati se iz njegovih mučnih ruku, povratiti sve iz sebe...I sjećam se koliko je proces iscjeljena bio dug i bolan, sjećam se koliko mi je godina bilo potrebno da se sretnem sa sobom, onom od kojem sam okretala svoje lice, potražiti prestrašenu i uplakanu djevojčicu, reći joj da će sve biti dobro i da sve to što se desilo drugi su napravili, ne ona... i zagrliti je snažno...oh, kako je samo bilo važno, grliti je jako i snažno i reći joj da se više nikada tako nešto neće desiti, da je sigurni prostor u njoj, samo ga je trebala pronaći, tu unutra, u sebi...i razgovarati o svemu, razgovarati o svemu bilo je bitno, reći bliskim osobama, podijeliti, imenovati, artikulirati, jer ti razgovori su bili osnažujući, imenovanje je bilo osnažujuće, tako se gradio sigurni prostor u meni, i ta djevojčica se zajedno sa mnom počela radovati suncu, bojama, ljubavi...I vidjela sam koliko je hrabra, snažna i prekrasna ta djevojčica...

(Maša)

 Ispovest žene, 23god.

• Bombone u paklu

Anu su udali kada je imala 17 godina za muškarca u svojim kasnim tridesetim. On je bio policajac u jednom mestu u Srbiji. Prvih par nedelja je bio ljubazan i dobar.  Ali ubrzo nakon venčanja počeo je da tuče Anu i to se redovno dešavalo u narednih 9 godina. Ovo je zapis njene priče.

Morala sam da spavam u kućama drugih ljudi, da bih izbegla da me prebije kad dodje kući. Bežala bih sa svojim ćerkama. Mnogo puta sam izbegla njegove udarce. Prosto ne znam kako sam još uvek živa. Kada nisam htela da legnem sa njim, jednostavno me je silovao... Kad bi došao kući pijan, tukao me i radio sa mnom šta je hteo. U početku sam mu se suprotstavljala, ali šta sam mogla protiv čoveka koji je bio jači od mene?

Govorio mi je: “Glupačo, vidi kakva si”. Tada sam se osećala još glupljom. Mislila sam, zar sam stvarno toliko glupa? Na kraju sam to prihvatila kao da je to tačno, jer posle odredjenog vremena izgubite osećaj sebe... uništio me je fizički i psihički.

Kad bi me tukao, moje ćerke bi se umešale i tada bi ih on u besu bacao tamo-amo, a to me bolelo više nego kad je mene udarao. Jednom, dok sam se oporavljala, jer me pretukao i oko mi je bilo modro i nateklo, moja ćerka mi je prišla i rekla “Mama, ličiš na strašilo” i počela je da plače. To me jako povredilo. Njeno jecanje i gorčina koju je osećala boleli su me više nego udarci. 

Bio je toliko ljubomoran, a moja baka bi govorila: “Ako ostaneš sa njim, staviće ti na oči kao konju …”. Nisam smela da pogledam nikog na ulici, nisam imala prijatelje. Majka mi je govorila:  “Zar misliš da si jedina koja tako živi?” Rekla mi je da ga ne napuštam, a svekrva mi je, takodje, rekla da moram da trpim. ”Moraš da održiš brak, ti si njegova žena i on je otac tvoje dece.”

Jednom sam se obratila policiji za pomoć, ali pošto je on policajac, takođe, odmah su ga pustili i dovezli su ga nazad do kuće. Tog puta je razvalio vrata. Nakon toga, nisam znala šta da radim. Osećala sam se zarobljenom, u zatvoru iz kog ne mogu da pobegnem…

Posle batina, uvek se kajao i molio da mu oprostim, kupovao mi je poklone i tada bi uvek govorio: “Oprostimi mi, to se neće više nikad ponoviti”, ali ponavljalo se.  Tada bi moja baka govorila:
“Dete, šta će ti bonbone u paklu?”

•   Iv Ensler  
  
  

• Cepia Collea

Cepia Collea    Posle nekog vremena naučišsuptilnu razlikuizmeđu držati se za ruke i okovati svoju dušu u lance.I naučišda ljubav ne znači oslanjati se na nekogaI da imati društvo ne znači sigurnost.I počinješ da učišda poljubci nisu ugovorii da pokloni nisu obećanja.I počinješ da prihvataš svoje porazeSa podignutom glavom i očima koja gledaju napred.Sa lepotom žene A ne sa tugom deteta.I naučiš da stvaraš svoje puteve iz ovog trenutkaJer je sutrašnjicaSuviše neizvesna za planoveA budućnost ponekad propadneNa sred puta.Posle nekog vremena naučišDa i sunce isprži ako tražiš suviše mnogo.Tako, sadiš svoju sopstvenu baštuI ulepšavaš svoju sopstvenu dušuUmesto da čekašDa ti neko donese cveće.I naučišDa stvarno možeš da izdržišI da si stvarno jakaI da stvarno imaš svoju vrednost.I naučiščak i sa doviđenja, ti učiš.

• Monique Wittig

• Ispovest devojke koja je tri puta preživela silovanje  

                S. Dimitrijević,10.2.2006. Izgubila sam nevinost u 16-toj godini, 2000-te. Na najgori mogući način. Pogodite na koji?! ... Dala sam izjavu, ali nisam imala snage da se borim. Nisam uspela. Još sam bila (i ostala) epileptičarka. Ali, sebi sam se zvaetovala da ću od tad (2000-te) JA gaziti, JA iskorišćavati i Ja ostavljati muškarce, bili oni O.K. ili ne. Duboko razočarana u život (kako bih se osećala?!) krila sam očaj, gušila suze i tugu u sebi, godinama sakupljajući deliće svog raspršenog života. Ispunjavala sam obećanje sebi: imala sam nekoliko veza, i bez obzira kakvi su bili prema meni, dobri, zli, razumni, NE. Nedovoljno da im verujem. Lagala sam da ih volim i seksulano i svakako ih iskorišćavala. Ali, nijednog bivšeg nisam prevarila sa drugim (dobro, jesam jednog – zaslužio je). Ja nisam neverna – ne, nego samo ih zaludim, slatkim lažnim rečima, ostavim, povredim i – jačala sam. Ali ne dovoljno. Ona bol bi malo uminula i – ništa više. To se ne zaboravlja!Vratila sam samopouzdanje uz pomoć SOS centrića, koji, na žalost, više ne postoji. Bol je jenjavao, ali ja sam opet ojačala. Ali nisam zaboravila. Bilo je užasno. Ponovo sam silovana početkom ove godine. Tri puta od drugog, još goreg zločinca – em silovao, em me je pokrao! Ali, pomakla sam unapred – prijavila sam silovatelja i lopova. Dala izjavu. Opet – neuspeh. A on je „otperjao. Obratila sam se Ženskom Centru. Pritekle su mi u pomoć i to sam i očekivala – i to sve mi  puno znači. I značiće mi – zauvek.Opet – treći agresor, primitivac, prepotentni gad. Prvi put – nisam uspela, drugi put – malo sam pomakla, ali opet nisam uspela. Ali, treći put – iako sam dugo tolerisala, protiv svoje volje (bio je grub, znate muški ego!) – treći put sam uspela! Bez policije, bez agresije – već čistom željom za uspehom. Poslušavši savet prave prijateljice učinila sam svoje delo na svoj način. Izglumila sam epinapad dok mi je „njegov ponos“ bio u ustima (trebala sam mu ga odgristi). Pukao mi je film. On se udaljio i uplašio. Izglumila sam nervni slom, i da, uzela sam nož kao da ću iseći vene. Naravno, nisam to namerila da uradim! On je naseo! To, ja sam reskirala, ja sam stvorila pakao, ja sam izglumila nervni slom,  a on ga je doživeo, zaista. Uplašen, kao kukavica (to i jeste!) otperjao je! Čim me je odvela hitna. On brine za mene... hahaha! Gde ti je sada agresivnost, „frajeru“. Sumnjam da će se treći zločinac usuditi da mi skoro zakuca na vrata. On je ipak kukavica ispod maske bahatog i prepotentnog „frajera“, „opasnog tipa“... Ponosna sam što sam treće zlostavljanje uspela da pobedim, i to sama. Te večeri, sama, sa njim. Inače, to ne bih uspela nikako bez psihoterapija u Ženskom centru, bez podrške prijateljica iz Centra i Ažina, i bez slušanja reči i saveta psihoterapeutkinje. Ja sam pomakla, ja sam se suprotstavila zločincu; rekla sam NE; Ja sam stvorila pakao; Ja sam zločesta devojka. JA SAM USPELA

Olivia Encantadora
11.10.2006

• Beskrajni krugovi patnje